Pripadanje bez prostora: gde je naše mesto?

Svaki fakultet ima svoju auru.

Neki imaju onu univerzitetsku ozbiljnost, visoka vrata, dvorište u kom studenti čitaju kao da su ispali iz francuskog filma. Drugi imaju onu opuštenost, velika dvorišta puna studenata koji sede ispod drveća, velike hodnike pune naučnih radova kao u američkim serijama. A aura mog fakulteta? Pa za FILUM bih rekla da ima onu… boho, nomadsku auru. Ima nas svuda, kao da smo pokretna kulturna gerila. Malo u jednoj školi, malo u drugoj, malo u nekom kabinetu do kojeg ni tetkice ne znaju kako da dođu ili u trećoj školi do koje, bez detaljnih i dobrih uputstava starijih studenata, ne možete doći.

I iskreno, ima u tome šarma.

Prvi semestar sam bukvalno živela (i preživela) sa nosom u Google mapama. Jedne nedelje smo na Mašincu, druge na Pravnom, treće u školi koja nije baš škola, ali se tako zove. U početku to izgleda komplikovano, ali na kraju shvatiš da je zapravo najkomplikovanije objasniti roditeljima gde studiraš. Moja mama se stvarno trudila da shvati gde i kada idem, ali ipak je to avanturistički život koji je teško ispratiti. Da mi je neko ranije rekao da mogu da imam fakultet bez fakulteta, verovatno bih se nasmejala. A onda sam krenula na FILUM i shvatila da je naš fakultet pokretan koncept. Naša „zgrada“ nije jedna zgrada, nego ceo grad. Malo je tamo, a malo i ovamo.

Istina je da to ima svojih prednosti i šarma. Svaku učionicu i atelje učinimo našim. Ispunimo je radovima, zidove crtežima i svuda ostavimo trag. Gde god stanemo, tu je fakultet. Ima nečeg pomalo evropskog u tome: mi zajednicom stvaramo prostor, a ne obrnuto.

Ali ima jedna važna stvar koja nedostaje.

Mi nemamo onaj pravi studentski fluid, onu tačku u kojoj se sve spaja. Ne zvuči strašno kad se kaže, ali posle par semestara shvatiš koliko nam to fali. Fali nam spontano mesto okupljanja. Prostor u kom možeš da sediš posle nastave, da diskutuješ i da zapravo čuješ tuđe mišljenje bez veštački napravljenih prostora za tako nešto. Mesto gde se rađaju ideje, projekti i velike ambicije koje nisu rezervisane samo za beogradski ili novosadski studentski pejzaž.

Kad nemamo jedan prostor, nemamo ni kampus. A kad nema kampusa, nema onog učeničkog mikro univerzuma koji svako pamti: gde se upoznaješ sa ljudima koji ti kasnije postanu kolege, gde se rađaju ideje u pauzi između časova, gde vežbaš da budeš deo zajednice.

U gradu postoji prostor za sve – osim za nas. Imamo kafiće, klubove. Imamo parkove, ali samo kad je lepo vreme i kad nije gužva. I imamo hodnike i improvizovane učionice. To jeste simpatično, ali nije dugoročno. Ako želiš da uradiš nešto kreativno, ozbiljno ili samo želiš da budeš sa kolegama, nemaš gde.

Ne govorim o birokratiji, politikama i ugovorima. Nego o kulturi svakodnevice, o tome da postoji prostor za svakoga. Da postoji lakoća okupljanja. Da je normalno da mladi imaju svoje mesto u gradu. Da je kreativnost dostupna, a ne rezervisana za posebne prilike.

Ja ovo pričam iz pozicije nekog ko voli svoj fakultet. Taj naš haos nas je naučio da mislimo drugačije. Naučio nas je da je kultura pokretna stvar. Naučio nas je da nije dovoljno čekati da nam neko otvori vrata, ponekad moraš sam da ih napraviš.

Ali svejedno, nedostaje nam treći prostor.

Ako su prvi prostor kuća, drugi posao ili fakultet, treći je ono između – mesto gde se društvo i kultura dešavaju spontano. U idealnom svetu, to je mesto koje te učini malo kvalitetnijom osobom. Mesto gde zaboraviš da si u žurbi, gde srećeš ljude slučajno, ne zato što ste se dogovorili. Mesto gde možeš da napraviš događaj ili, bolje, gde se događaj desi.

Nije da Kragujevac nema prostora. Ima. Samo što ti prostori nisu napravljeni za nas. Tu već nastaje rupa. Energiji treba prostor.

I to je ono što Kragujevcu fali (i možda neka skrpljena rupa po putevima i trotoarima). Ne luksuz, ne lude novogodišnje dekoracije – samo prostor koji nije kafana, nije škola i nije kancelarija. Prostor u kom možeš da se osećaš kao student, umetnik, građanin i mlada osoba koja nije „usput“. Prostor za kulturu, za probe, za pokret, za rad, za bleju. Za sve ono što čini grad živim.

Naša generacija često shvata fakultet šire nego što piše u indeksu. Fakultet nije samo mesto gde dobijaš diplomu, već mesto gde počinješ da se formiraš, da pronalaziš svoje ljude, svoj glas i svoje ideje. I ne zaboravimo, kultura nije samo predstava i koncert. Kultura je i sedenje za istim stolom, razgovor koji traje duže nego što si planirao, osećaj da pripadaš nečemu većem od sebe. To su one sitnice gde zapravo vidiš šta znači sloboda i zajedništvo.

I možda baš zato verujem da bi treći prostor u Kragujevcu imao smisla. Da bi ispunio prazninu koju nemamo gde da popunimo drugim stvarima. Da bi bio ona tačka susreta koja sada ne postoji, a svi je tražimo. Da je kultura kretanje i da je kreativnost ponekad improvizacija.

Ali postoji trenutak kad improvizacija mora da preraste u nešto stabilnije.

Ne zato da bismo postali kao drugi. Nego zato što i Kragujevac zaslužuje svoje mesto kulture i okupljanja. Zaslužuje prostor koji nije privremen, nego naš.

Zamislite prostor gde možeš da dođeš i ako nemaš plan, jer plan će se pojaviti sam. Prostor gde nije bitno ništa osim toga koliko želiš da stvoriš. Nešto što je i kulturni centar i studentski klub i dnevna soba mladog grada.

To ne mora da izgleda savršeno. Ali mora da bude naše. Jer nije poenta da li FILUM ima jednu veliku zgradu. Poenta je da imamo prostor u kom nastaje nešto zajedničko. Samo mesto koje nas drži na okupu, makar i metaforički. I mesto gde kultura i kreativnost ne moraju da se dokazuju, nego se samo dese.

Jer najlepši deo studiranja nije gde sediš, nego gde pripadaš.

autorka Anđela Antić