Tokom poslednje godine studija kucala sam na toliko vrata da sam se osećala kao putujući prodavac nade. Slala sam mejlove, ostavljala prijave, ulagala energiju i onu pristojnu količinu entuzijazma koja se očekuje od nekog ko želi bar malo volonterskog iskustva. Ali… ništa. Ni škripa, ni pomeranje kvake, ni ,,javićemo se”. Samo tišina.
Verovala sam da će se vrata ka iskustvu lako otvoriti čim pokažem uredan indeks, pristojnu radnu etiku i znanje stečeno tokom prakse na studijama. Naivno sam se nadala da je to univerzalna šifra za ulaz. Ispostavilo se, medjutim, da su ta vrata zaključana, a da je kod za njihovo otvaranje na nekom drevnom jeziku koji ja još uvek ne razumem.
Kako se vrata koja vode ka iskustvu u stručnoj oblasti za koju sam se školovala i opredelila ne otvaraju, odlučila sam da kucam na ona koja vode ka poslu. Bilo kakvom poslu. I tako ponovo kucam, sada već pomalo profesionalno. Vrata se i dalje ne otvaraju, ali sada se iza njih ne čuje tišina. Prvi uspeh! Međutim, čuje se pitanje ,,Imate li radnog iskustva?” Ah, da, ona stara, svima dobro poznata pesma, čiji refren ide ovako: ,,Mi bismo Vas rado primili, ali Vi bi trebalo da ste već negde bili primljeni, da bismo Vas mi sad ovde primili”.
I Tako. Ja hoću da radim. Oni hoće nekog ko je već radio. I nastaje taj začarani krug i pitanje: Kako da steknem iskustvo, kada mi niko ne pruža priliku- čak ni da volontiram?! U tom krugu se mladi uvek nađu. Mladi koji žele da rade, da uče, da doprinesu. Oni koji su spremni da počnu od nule i da stvaraju novi svet. Ali, vrata ostaju zatvorena, jer iskustvo kao da niko ne želi da nam pruži.
I posle toliko odbijanja, počinjem da se osećam kao da igram igricu u kojoj izlaz iz prvog nivoa ne postoji. Frustracija raste i onda se neminovno pojavi dobro poznato pitanje koje se ne izgovara naglas, ali svi misle: ,,Čemu školovanje? Čemu sve one neprospavane noći, rad, trud, ispiti i praksa, ako me na kraju niko ne želi?”
Nakon toga sledi odustajanje, zar ne? Ali ja ne odustajem jer ne želim da me odbijanja pretvore u nekog ko više ne pokušava. Ako sistem insistira da se iskustvo stiče, ali kada ga već imaš, ja se makar mogu pohvaliti kolekcijom odbijenih mejlova i impresivnom veštinom kucanja na vrata.
Nastavljam da kucam i verujem da će se negde, u nekom paralelnom univerzumu gde logika funkcioniše, jednom širom otvoriti vrata iza kojih će se začuti: ,,Uđite i dobro došli u naš kolektiv!”
Do tada, učim, radim na sebi i pripremam govor koji će početi rečima: ,,Hvala Vam što ste mi pružili priliku.”
Jer, ja ne tražim savršenu priliku. Tražim PRVU priliku. Ali, ona izgleda radi od 12 do 12, pa kad joj bude odgovaralo- otvoriće mi neka vrata.
autorka Milica Vesović
