Kažu da se svet najbolje upoznaje kroz velike metropole, ali ako zaista želite da osetite stvarnost, spakujte strpljenje, par stotina cegera i krenite put Šumadije. Naša trodnevna ekspedicija odvela nas je u Knić, Lapovo i Rekovac. Između uloge „državnog neprijatelja“ i počasnog gosta na kafi, pokušali smo da dešifrujemo šta to zapravo povezuje asfalt bez rupa i čvrsto stegnutu plastičnu kesu.
Naša prva stanica, Knić, dočekala nas je u znaku tradicije koja se brani upornije nego ijedno poglavlje u pregovorima. Prva lekcija koju smo naučili bila je o aksesoarima. Iako smo stigli naoružani ekološkim cegerima, u Kniću je žuta plastična kesa i dalje neprikosnoveni modni imperativ.
Kada pokušate da razgovarate o budućnosti, proces je gotovo ritualan. Postavi se pitanje o ulasku Srbije u EU, a onda usledi onaj specifičan osmeh gde se vazduh samo kratko ispusti kroz nos dok se čelo nabira u neverici, a onda čuveno kontra-pitanje: „A gde to da uđe?“ Neki su nam držali besplatne časove istorije dok mi se kosa lepila za sjaj na usnama usled vetra, dok su drugi, poput penzionisanih prosvetara, tvrdili da korupcije nema jedino u školama. Ostavila sam gospođu da živi u tom uverenju, kao što i ja verujem da Nindža kornjače negde u kanalizaciji jedu picu. Mi pitamo o budućnosti i tu nastupa njihova potreba da objasne „neznalicama“ zašto je Evropska unija zapravo Baba Roga i mirođija u svakoj čorbi. Štand sa informacijama ovde je tretiran kao sumnjiva baza, osim ako ne delite uskršnja jaja.
U Lapovu je atmosfera bila znatno „zelenija“ i toplija. Ovde meštani ne čekaju budućnost, oni se u nju dovezu na malim crvenim električnim biciklima. Bila sam fascinirana tom nesvesnom ekološkom osvešćenošću. Rođendan mi je blizu pa ovo shvatite kao suptilan, dobro, možda ne toliko suptilan nagoveštaj. Ovde nismo bili neprijatelji, verovatno jer su navikli da ih posećuju samo oni koji nude besplatan internet. Gledajući ih kako ponosno nose naše torbe, setila sam se onih preskupih svetskih brendova koji danas za hiljade evra prodaju torbe koje neodoljivo podsećaju na one žute kese iz Knića. Mi smo im bar pružili „luksuz“ koji ima smisla.
Put do Rekovca bio je test za moje vozačke sposobnosti. Majka me je odmah upozorila na to kako ću da vozim, jer zna koliki sam zaljubljenik u film Paklene ulice. Kao Dom Toreto ove ekspedicije, balansirala sam između majčinih upozorenja o provalijama i straha da ću u onim krivinama sresti Crvenkapicu koja je pošla baki, dok strašnog vuka niko nije spominjao. Jedan zelembać koji je pretrčao put izvukao je iz mene vrisak koji je ostatak tima protumačio kao da smo sreli Crvenkapu, a sa njom i baku.
U Rekovcu nas je dočekalo „obezbeđenje“ na klupicama. Predrasude su bile obostrane. Oni su u nama videli sumnjivu omladinu, a mi u njima nepopustljive obožavaoce politike. Ipak, jedna gospođa nas je demantovala. Informisana kroz specifičnu mešavinu društvenih mreža i naslova iz novina, strastveno nam je pričala o svim temama, a onda je reč prepustila gospodinu pored nje, sa rečima: „Hajde ti pričaj“, kao ja dok sa dvadeset dve godine očekujem da mama priča umesto mene kod lekara. Gospodin svoje informarcije dobija isključivo čitanjem novina i on je sa svojim stavom bio jasan. On smatra da će nam Evropska unija sve pokvariti, jer traži da se nekih stvari odreknemo. Gospodine, najradije bih vam zatražila da se odreknete tih političkih strana i pređete na sudoku, ali ko sam ja da sudim? Našli smo se „između dve vatre“. Jedna klupica koja nas je podržavala i druga koja nije odustajala od kontra-argumentacije. Na kraju, dezinformacije su pokazale svoju pravu moć. Ljudi čija deca decenijama žive i rade u EU, nama su objašnjavali zašto je to loše za Srbiju. Naša gospođa je, videvši promenu raspoloženja u masi, brže-bolje promenila priču i stala na našu stranu. Ovde sam se zapitala da li je ona klasični primer onoga kako u horoskopu opisuju Blizance. Ona nije menjala svoje mišljenje, ona se samo prilagođavala. Ali ne, kao ponosni pripadnik Blizanaca, ne želim da se poistovećujem sa gospođom. Na kraju, gospodin koji je čekao prevoz za Beograd preuzeo je ulogu našeg nezvaničnog telohranitelja i doušnika. Uzeo je ceger kao poklon za ženu, javivši joj da donosi torbu. Baš pred premijeru novog „Đavo nosi Pradu“, nadam se da gospođa nije razočarana. Jer, ruku na srce, naš ceger sa simbolom EU je možda skromniji od dizajnerske torbe, ali bar ne pokušava da se pretvara da je obična plastična kesa od par dinara.
Nakon svega, postalo mi je jasno zašto pojedini meštani ne osećaju potrebu za velikim promenama. Ako zanemarimo krivine od kojih vam se zavrti u glavi, putevi do njihovih mesta su verovali ili ne odlični. Bez rupa, sa savršeno poravnatim šahtama, prosto, milina za vožnju. Kada vam je put do kuće ravan i gladak, lako je poverovati da je i sve ostalo u najboljem redu i da nam nije potreban nikakav novi pravac da bismo stigli tamo gde smo naumili.
Na kraju ove trodnevne avanture kroz Šumadiju, Rekovac se polako gubio u retrovizoru. Dokle god postoje ljudi spremni da zastanu i razgovaraju, čak i kada se ne slažemo, put pred nama ostaje otvoren. A on je, bar u ovom delu zemlje, neobično ravan. Ostaje nam samo da vidimo kuda će nas te krivine na kraju zaista odvesti.
autorka Kristina Stevanović
Ovaj sadržaj je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „Putokazi ka EU u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji“ i izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.
