Kada sam nakon tri sata leta začula pilota kako kaže: „Dobrodošli na Costa del Sol aerodrom u Malagi“, shvatila sam da snovi zaista postaju stvarnost. Sletela sam dve hiljade kilometara daleko od kuće, ali je preda mnom bilo najdivnijih šest meseci mog života.
Da mi je neko prvog dana fakulteta rekao da će se to dogoditi, ne bih mu verovala, iako sam oduvek maštala o studiranju u nekoj stranoj zemlji, na univerzitetu koji izgleda baš kao oni iz tinejdžerskih serija. A onda sam kao studentkinja treće godine Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, zahvaljujući Erasmus razmeni, dobila priliku da letnji semestar provedem u Almeriji. Španija je bila moja prva i jedina želja, a taj mali, srećni grad na južnoj obali moj san.
Slušajući utiske drugih studenata koji su se vraćali sa svojih Erasmus razmena, shvatila sam da je vreme da se prijavim. To je zahtevalo mnogo dokumentacije, sastavljanje Learning Agreementa, pisanje motivacionog pisma, CV-ja, test engleskog jezika…Iako je bilo naporno, sama pomisao da se približavam ostvarenju sna, davala mi je snagu da ne odustanem. Kada su rezultati konačno stigli i kada sam pored svog imena ugledala „Almeria- Spain“, bila sam u šoku. Shvatila sam da je ono o čemu sam maštala postalo stvarno i da ću uskoro biti tamo.
Imala sam tri meseca da se pripremim. To je podrazumevalo odlazak u špansku ambasadu, vizu, potragu za stanom, kupovinu avionske karte. Bilo je stresno, ali sam sve zaboravila čim sam sletela. Iako iscrpljena od puta, odmah sam izašla u svoju prvu šetnju, jer nisam mogla da čekam do sutra. Nakon samo četiri minuta hoda od mog stana, stigla sam do najlepšeg šetališta uz plažu. Imala sam osećaj kao da sam se vratila tamo gde pripadam. Ni u jednom trenutku se nisam uplašila, niti pomislila kako ću se snaći sama, jer sve je bilo baš kako treba da bude. U Španiji sam, to je bilo dovoljno i znala sam da će sve biti u redu.
Prvih nekoliko dana provela sam upoznajući grad, cimerku Nataly iz Kolumbije, koja mi je pomogla da se snađem u komšiluku i pripremajući se za prvi dan na fakultetu. Život sa nepoznatom osobom delovao mi je zastrašujuće, ali veoma brzo smo se povezale, iako dolazimo iz potpuno različitih krajeva sveta. Najzanimljivije su nam bile priče o mestima iz kojih potičemo i kroz te razgovore smo se zbližile. Vremenom sam prestala da imam osećaj da živim sa nekim koga sam tek upoznala.
A onda — Orientation Day. Skoro 500 studenata iz celog sveta okupilo se u Almeriji. Slušali smo prezentacije o univerzitetu, gradu, mestima koja ne smemo propustiti. Obišli smo kampus učionice, biblioteku, sportske terene, studentske kafiće i parkove. Tog dana sam upoznala i svoju najbolju drugaricu, Katarinu, plavokosu devojku iz Hrvatske. Slučajno smo se zadesile u istom autobusu, prepoznale jezik i od tog trenutka postale nerazdvojne. Kasnije smo saznale da živimo u istoj ulici , zar može biti bolje? Upoznale smo još mnogo ljudi sa Balkana, iz Evrope, pa čak i Južne Amerike. Dan smo završile uz paelju — tradicionalno špansko jelo sa morskim plodovima. Kasnije smo otišle u obližnji tapas bar, isprobale Tinto de Verano i tapase. Postale smo odmah prave Španjolke, a taj bar naše omiljeno mesto koje smo posećivale do poslednjeg dana razmene.
Semestar je prošao neverovatno brzo, ispunjen predivnim momentima koji će se prepričavati još dugo. Studiranje na jeziku koji nije maternji zvuči pomalo zastrašujuće, ali se ispostavilo da je to bio jedan od zanimljivih izazova. Predavanja i ispiti na engleskom nisu mi teško pali, čak sam u nekim trenucima mislila da je lakše nego na srpskom. Kampus je imao sve što je potrebno za uspešan akademski dan, pa sam vreme između predavanja provodila uz tostadas (španski dorucak koji je postao svakodnevnica), kafu i razmenu anegdota sa kolegama. U ispitnim rokovima najviše vremena sam provodila u velikoj univerzitetskoj biblioteci, savršenom mestu za koncentraciju i pripremu ispita.
Studiranje na Univerzitetu u Almeriji je obogatilo moje akademsko iskustvo i pomoglo mi da izađem iz zone komfora. Predavanja su uglavnom bila interaktivna, sa aktivnim učešćem, kako profesora, tako i studenata. Pored završnih ispita, semestar je ispunjen raznovrsnim prezentacijama i analizama studija slučaja, što je dodatno doprinelo dinamičnosti nastave. Profesori su posebno podsticali kreativnost i ohrabrivali nas da predlažemo i razvijamo sopstvene ideje, u skladu sa temama koje smo obrađivali. Imali smo i veliki broj timskih zadataka koje smo pripremali u grupama, a zatim prezentovali pred punom učionicom. To je dodatno doprinelo međusobnom upoznavanju studenata, jer smo prezentacije pripremali zajedno i nakon predavanja.
Španski jezik sam učila kroz svakodnevni život, u običnim situacijama — u prodavnici, na ulici, u kafiću… Naravno, nije uvek bilo lako. Moja drugarica Katarina često prepričava jednu anegdotu iz naše prve nedelje razmene. Pokušavale smo da izvadimo mesečne karte za autobus, ali je radnica pričala španski toliko brzo da nismo mogle da je pratimo. Naše jedino rešenje bio je Google Translate, koji je doslovno „pričao“ umesto nas. Trebalo je videti reakciju te žene, zbog koje smo se slatko nasmejale, ali smo na kraju uspele da dobijemo naše karte. Uglavnom sam se tako snalazila jer je Andaluzija (španska pokrajna u kojoj se nalazi Almeria) poznata po prebrzom govoru i posebnom akcentu. Drugim rečima, razumeti lokalce je nemoguća misija.
Kada nije bilo predavanja i fakultetskih obaveza, svaki slobodan trenutak Katarina i ja smo provodile pored mora, uz najlepše zalaske sunca, studentske žurke i izlete po Španiji. Najlepši način da se upozna kultura i istorija te divne zemlje su putovanja. Od Madrida, preko obale, pa sve do unutrašnjosti, svaki grad ima svoju priču. Madrid je osvojio moje srce na prvi pogled. Pošto sam ljubitelj umetnosti, na vrhu moje „bucket liste“ našli su se Muzej Prado, Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljice Sofije, Kraljevska palata i mnoge druge znamenitosti. Taj grad nudi nestvarnu arhitekturu i energiju, baš kao i ljudi koji u njemu žive. Bez daha me ostavila i Malaga, moj apsolutni favorit, kojoj sam morala da se vratim još jednom, pre povratka kući. Malaga ima sve- kulturu, istoriju, arhitekturu, prelepu luku i naravno more.
Zapravo, more je sve što ti treba da budeš srećan, bar meni. Ko god je izabrao da svoju razmenu provede baš u Almeriji nije pogrešio. To je mali grad, ali ima sve što je potrebno: divno šetalište u centru, Alcazabu (tvrđavu) sa nestvarnim pejzažima, dugu plažu i mesta gde se lokalci okupljaju uz ćuros i tostadas. Na ulicama se mogu videti ljudi svih generacija, od dece koja idu u školu do starijih osoba koje uživaju u šetnji, što je doprinelo da se osećam bezbedno i opušteno u svakodnevnim situacijama.
Najlepša tradicija koju sam doživela bila je San Juan, 23. juna, proslava dolaska leta. Već u večernjim satima ljudi iz celog grada i okolnih mesta počeli su da se okupljaju na plaži, pripremajući mesta za logorsku vatru. Studentska organizacija sa fakulteta obezbedila je poseban deo plaže za nas. Veče je bilo ispunjeno muzikom, druženjem, a u ponoć velikim vatrometom. Tog dana sam saznala za jedno njihovo verovanje: preskakanje vatre kao simbol zdravlja i sreće. Svi smo se okupili oko velike logorske vatre, a najhrabriji su je preskakali. Noć smo završili posmatranjem zvezda, jer je plaža bila idealno mesto za to.
I onda svi ti proživljeni trenuci, svi ljudi koje upoznaš, mesta koja obiđeš, nova hrana koju isprobaš, svaki osmeh i svaka suza — sve to postaje najlepša uspomena koju nosiš sa sobom. Erazmus nije samo šest meseci u životu. To je jedan ceo život koji izgradiš u tih šest meseci. Najlepše iskustvo koje možeš da doživiš. Ali, za mene i najteži rastanak do sada. Taj trenutak kada ceo mali svet koji sam stvorila u svom gradiću iz snova, moram da spakujem u dva kofera i vratim se kući. Vratim i nastavim tamo gde sam stala pre nego što sam ušla u avion tog drugog februara. Sve izgleda kao prelep san iz kog se budim, i eto! Ponovo sam u Kragujevcu. Ništa se oko mene nije promenilo, ali ja jesam. Više nisam ista osoba koja sam bila pre odlaska. Odrasla sam, sazrela i naučila, pre svega, kako da se snalazim i živim sama sa sobom. Razne izazovne situacije, suočavanje sa svakodnevicom u nepoznatom, pa i strah i pitanja „da li ću uspeti da se snađem sama?“ — sve me to naučilo da i u trenucima kada mislim da nema izlaza, pronađem rešenje. Da ništa nije nemoguće ako u to dovoljno veruješ.
Baš to želim da naglasim- ništa nije nemoguće. Sve će se desiti ako dovoljno veruješ. Da sam odustala nakon prve prepreke još u procesu apliciranja, danas ne bih bila ovde i prisećala se najdivnijeg perioda svog života. Erasmus razmena mi je donela mnogo više od akademskog znanja. Donela mi je prijateljstva, uspomene, smeh, izazove i osećaj da pripadam svetu. A Almerija će zauvek ostati u mom srcu. Nadam se da ću joj se vratiti i ponovo proći ulicama grada koji sada mogu da nazovem svojim drugim domom.
autorka Marta Stevanović
Ovaj sadržaj je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „Putokazi ka EU u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji“ i izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.
