Ako ne ranije, onda je valjda tokom 2025. svima u Srbiji postalo jasno da se način na koji se informišemo velikom brzinom promenio. Svaka vest, događaj ili poruka danas se prenose u sekundi, sa jednog telefona na drugi, sa jednog profila na hiljade drugih, širom grada, države, sveta.
Prema statistikama NapoleonCat. istraživanja, skoro 60 procenata populacije u Srbiji registrovalo se 2025. godine na društvenim mrežama, što jasno pokazuje koliki je njihov uticaj. Međutim, pitanje više nije koliko brzo se informacije šire, već kakav je njihov kvalitet i kakve posledice ostavljaju.
Društvene mreže, kao što su Instagram, Facebook ili X, odavno nisu samo platforme za deljenje lepih uspomena i svakodnevnih trenutaka. One su postale glavni kanali za širenje vesti, često loših, teških i uznemirujućih. Informacije se masovno dele, ljudi ih čitaju, reaguju, komentarišu i to ih u nekom trenutku okupi na istom mestu, u isto vreme. Na taj način, mreže su postale platforma koja u najvećoj meri služi mladima koji žele da budu u toku, da nauče nešto novo, zabave se, dobiju informacije koje smatraju važnim. Iako to u početku nije imalo pozitivan uticaj na klasične medije, mnoge medijske kuće su vremenom prihvatile društvene mreže i započele novu eru informisanja.
Iz ugla studenta, rekao bih da većina mladih u Srbiji danas koristi gotovo isključivo jedan prostor za informisanje, a to su društvene mreže. Televizija, novine, portali i magazini polako izlaze iz fokusa i retko ko im se vraća. Kroz razgovor sa kolegama na fakultetu, prijateljima iz grada, dolazim do zaključka da novine više niko ne koristi kao izvor informacija. Jednostavno, nikada se nismo našli u situaciji da ih kupimo i pročitamo vesti ili neke druge članke. Meni lično, novine su češće sredstvo za čišćenje boja tokom vežbi na fakultetu, nego medij preko kog se informišem. Dogodi se tako, ponekad, da usput pročitam neki tekst koji privuče pažnju meni ili mojim kolegama, ali može se reći da je to pre slučajnost nego namera.
Mislim da su klasični mediji danas više okrenuti starijim generacijama, ljudima koji vole da čitaju novine, da osete papir u rukama ili da gladaju vesti na televiziju i uživaju u pokretnim slikama. Mladi traže brzinu, dostupnost i direktnost, jer smo ipak takve generacije. Odrasli smo sa mobilnim telefonima koji su nam u rukama 24 časa, 7 dana nedeljno. Mi non- stop skrolujemo, kuckamo i gledamo videe, zar ne?!
Svesni toga, pojedini mediji su svoje sadržaje prebacili na društvene mreže kroz live emitovanja, kratke isečke i prilagođene tekstove. To je mladima često dovoljno za osnovno informisanje, dok je medijskim kućama donelo novu publiku i veću vidljivost.
Ipak, postavlja se pitanje da li je informisanje na društvenim mrežama bezbedno i pouzdano. Jer informacija je puno, a ne dele ih samo profesionalni mediji, već i oni koji krše novinarski kodeks i zakone, ali i razni drugi, potpuno neprovereni izvori. Mnogi tekstovi i objave često su tu samo da privuku pažnju, „upecaju“ publiku i ostvare što veći broj pregleda. Neki mediji preneli su „clickbait“ pristup i na mreže, ali smatram da taj model često ne prolazi kod mladih koji su na platformama duže i vrlo brzo prepoznaju manipulaciju.
Glavni problem nastao je u trenutku kada je i najiskusnijima postalo teško da razlikuju lično mišljenje od informacije, istinu od manipulacije. Tada su mnogi mladi prestali da prate poznate medije i okrenuli se alternativnim izvorima, pojedincima kojima veruju, ljudima koji poznaju druge ljude i čije objave i tekstovi im ulivaju sigurnost. Mladi nisu postali nezainteresovani, već preopterećeni i nepoverljivi, upravo kao posledica korišćenja platformi koje im služe kao glavni izvor informacija.
Ipak, pojavili su se pojedinci koji su društvene mreže odlučili da koriste odgovorno, za deljenje proverenih informacija, bez jakih naslova i manipulacije. U tim slučajevima, nije presudno da li je profil poznat, niti koliko pratilaca ima, već koliko je dosledan, prisutan i pouzdan. Važnije je da li se neka priča ponavlja, razvija i ostaje u fokusu, nego da li dolazi sa profila velike medijske kuće koja često juri preglede i klikove. Otuda bi naslov mog prvog bloga mogao da glasi „Problem nije da li imaju glas, već koliko dugo ih slušamo“.
Danas postoji više alata za beleženje i prenošenje informacija nego ikada ranije. Informacije su dostupne u realnom vremenu, problemi su vidljivi, mogu se snimiti i podeliti jednim klikom. Glas pojedinca može za nekoliko sekundi dopreti do velikog broja ljudi i pokrenuti reakciju. Studentski protesti su dokazali koliko snažan može da bude uticaj društvenih mreža i koliko ljudi u kratkom roku može da se okupi na samo jedan poziv podeljen na Instagramu. Međutim, problem nastaje u prostoru između iskazane volje mladih i načina na koji mediji prenose njihov glas ili ga zanemaruju i utišavaju.
Zato se mi i zalažemo za promenu i želimo da verujemo medijima, ali poverenje će se vratiti tek onda kada odgovorno informisanje postane pravilo, a ne izuzetak.
autor Nikola Miljković, student
