Ti, vi, mi, ja, svi ljudi rođeni su sa jednim velikim darom. Ne, ne radi se o nekom vanserijskom talentu koji će nas izvući iz proseka. Imamo neverovatan dar da, šta god uradimo, gde god da budemo i šta god da vidimo, pomislimo da nije dovoljno dobro. Čime god da se bavili, u nama postoji strah da ćemo biti prosečni.
Ali, taj strah nije kao ostali. Ima jednu vrlo specifičnu crtu: toliko je neodređen. Za svakoga od nas ima drugačije značenje. Svako ima svoj kriterijum o tome šta jeste, a šta nije prosečno. Kada bismo nekoga pitali šta uopšte znači biti prosečan, verovatno da bismo svaki put dobili drugačiji, neodređen odgovor.
Prosek u svakodnevnom govoru i prosek u matematici ili statistici zapravo su dve potpuno različite stvari. Prosek je matematička konstrukcija. Čovek, međutim, ne može da se razloži na nekoliko brojeva, niti da mu se izračuna srednja vrednost i onda dobije mesto na nekoj zamišljenoj skali. Ne zato što nismo slušali na času matematike, nego zato što stvarno još uvek nije izmišljena skala na kojoj možemo da izmerimo koliko jedan čovek vredi.
Prosečnost je mnogo lakše izvodljiva na papiru nego u ljudima. U jednom čoveku postoji na stotine dimenzija, širina i dužina po kojima možemo da se razlikujemo. Jedna osoba može biti iznad proseka u verbalnim sposobnostima, ispod proseka u prostornoj orijentaciji, prosečna u matematici, izuzetna u socijalnoj inteligenciji, loša u organizaciji, a odlična u improvizaciji.
Šta je onda prosek?
Da bismo to saznali, nekako bismo morali da ga izmerimo. Morali bismo da imamo jedinstvena merila prema kojima bismo sve ljude mogli da postavimo na jednu uzlaznu liniju, sa jednim mestom na samom vrhu. A onda bismo morali da odredimo i šta se uopšte računa kao vrednost: ocene, fakultet, posao, putovanja, produktivnost, izgled, novac, društveni status, broj prijatelja, iskustvo…
Ali ništa od toga nisu kriterijumi koje smo sami izabrali, zar ne?
Većina njih nam je data mnogo pre nego što smo uopšte počeli da se pitamo da li ih želimo. Svet nam neprestano govori šta znači biti uspešan, poželjan, pametan, zanimljiv, produktivan… A onda te vrednosti prihvatimo kao da su naše i počnemo da se merimo prema njima.
Ali ako smo prihvatili tuđu skalu vrednosti, onda smo prihvatili i mogućnost da na njoj budemo ocenjeni. Odjednom više nije dovoljno da nam se dopada ono što radimo, da nas ispunjava ono što jesmo ili da živimo život koji nama ima smisla. Važno postaje kako to izgleda kada se uporedi sa nečijim životom.
Strah od prosečnosti zato nije strah od jednog određenog ishoda. On je više kao pokretna meta. I baš zbog toga je toliko iscrpljujuć. Jer od čega tačno bežimo? Možda se, zapravo, ne plašimo prosečnosti, već se plašimo da naš život neće izgledati dovoljno vredno kada ga stavimo pored tuđeg.
I tu strah počinje da se ruši sam od sebe.
Jer čim shvatimo da ne postoji jedna univerzalna definicija prosečnosti, počinje da se ruši i sama ideja da moramo da je izbegnemo. Ako ne postoji jedinstvena skala, ne postoji ni jedno mesto na njoj koje moramo da dostignemo.
I to je oslobađajuće.
Jer ako su kriterijumi prema kojima se merimo tuđi, onda ne moramo zauvek da ih poštujemo. Ako nismo sami odlučili da su novac, status, izgled, produktivnost ili broj putovanja ono što čoveka čini vrednim, možemo da se zapitamo da li su to uopšte vrednosti koje želimo da koristimo za sopstveni život.
To je i najčudniji paradoks straha od prosečnosti: što ga ozbiljnije preispitujemo, to manje smisla ima.
Ako je svako od nas drugačiji, ako su naše sposobnosti različite, želje različite, okolnosti različite i ako ne postoji jedna objektivna skala kojom možemo da izmerimo vrednost čoveka, onda ni „prosečan čovek“ ne može da bude jedna stvarna kategorija.
Dovoljno je da prestanemo da bežimo od nečega što nikada nismo ni umeli da definišemo. Jer ako smo čitavog života pokušavali da budemo „više od proseka“, a nikada nismo zastali i zapitali se šta taj prosek uopšte znači, čega smo se tačno plašili?
Strah je uvek indikator. Umesto da se plašimo da ne budemo dovoljno dobri u, na primer, slikanju, zapitajmo se zašto nam je slikanje toliko važno. Umesto da nas taj strah paralizuje, neka nas usmerava i motiviše da pronađemo sopstvene vrednosti i sopstvenu definiciju uspeha.
autorka Anđela Antić
