Dok sam pakovala kofere za put ka trećoj godini studija novinarstva, poslednja stvar koju sam želela da čujem je da je poznanica moje majke, inače novinarka, ponovo dobila otkaz. Majka mi je ispričala da je čula kako ta žena često gubi posao, a mene je ta informacija istog trenutka vratila u stvarnost.
Iz dana u dana, postajem sve više svesna kakve sve izazove nosi profesija kojom ću se baviti i kako poziv koji sam izabrala zapravo izgleda u realnosti. Novinarstvo nije samo traganje za informacijama i pričanje različitih priča, već i stalna borba sa ograničenjima, pritiscima i strahovima. Naročito u Srbiji danas.
U poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku naše zemlje u procesu pristupanja EU, u delu koji se odnosi na medije i slobodu izražavanja, navodi se da je „okruženje za medije i njihovo slobodno, nezavisno i profesionalno delovanje ograničeno“.
Cenzura je jedan od boljih prikaza stepena odgovornosti društva, a činjenica da počinje već od samog odabira teme, nameće pitanje o tome šta zapravo sloboda medija podrazumeva. Kao mlada novinarka, a i kao građanka, sve više sam izložena društvenim dešavanjima koja me teraju da o svemu promislim ponovo. S tim u vezi, iako imam priliku da kroz praksu učim u jednoj velikoj redakciji, u meni se budi sumnja da li ću zaista moći da primenim znanje i veštine koje sam do sada stekla školovanjem, ili će se dogoditi ono o čemu sam takođe slušala tokom studija, a to je „prilagođavanje“ istine onima kojima istina smeta.
Još od prve godine od mene se očekivalo da poznajem Kodeks novinara Srbije i osnove novinarske etike. Kada o tome govorim, ne mogu da ne pomenem natpis koji sam videla pre nekoliko meseci, a koji je glasio Novinari bez etike. Paradoksalno je to što, iako sam naučena da poznajem principe novinarskog rada, sa jedne strane imam pravila i radoznalost, a sa druge, svest o kako se teorija (ne)primenjuje u praksi.
Generalno govoreći, u Srbiji i regionu polarizovanost medija dovodi čitaoce u situaciju da biraju strane. To često stvara pritisak i nameće potrebu uklapanja u jednu perspektivu, što kod mladog novinara izaziva osećaj da balansira između onoga što uči i realnosti u kojoj živi. Verujem da ugled novinarskog posla zavisi od toga koliko i mi novinari, ali i naši čitaoci, jasno razlikujemo šta jeste, a šta se nikako ne može nazvati novinarstvom.
Pored toga, za mene cenzura ne predstavlja nužno eksplicitnu zabranu, već i prećutkivanje, odnosno priče koje ostanu neispričane. Ja od sebe, kao od novinarke, očekujem da se uvek i po svaku cenu držim javnog interesa i da budem glas onih koji ga nemaju. Za mene to su priče koje ne dobiju uvek zasluženi medijski prostor. Priče o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna. One koje su zaboravljene ili im nije posvećeno pažnje koliko zapravo zahtevaju.
Kada pomislim na cenzuru na pamet mi odmah pada nedavni primer kada je Radio-televizije Srbije isekla deo dečje emisije u kom dete govori da u Zrenjaninu nema pijaće vode. Taj trenutak je izbrisan, ali je ta poruka na mene ostavila jak utisak kao dokaz da izbor tema najbolje pokazuje slobodu koju jedan novinar ima.
O cenzuri se nerado govori, a o autocenzuri još manje. Tome, svakako, doprinosi činjenica da za nju ne postoji nikakva institucionalna zabrana zbog toga što se ne može dokazati. Politički i ekonomski pritisci su evidentni, ali autocenzura možda još više prikazuje položaj novinara u jednom društvu. Prema nedavnom izveštaju Evropske komisije, ove godine se broj napada, pretnji i zastrašivanja novinara u Srbiji povećao u odnosu na prethodnu. Postupci koje su pokrernula tužilaštva završili su se samo jednom presudom i jednim odloženim krivičnim gonjenjem. To me navodi da pomislim da do autocenzure nekada dolazi i nesvesno. Ta pojava ima korene baš u nesigurnom položaju medijskih radnika, čemu doprinose i sve češći oblici nasilja nad njima, te se autocenzura može „uvući“ u način razmišljanja jednog novinara. Svakako, za mene je još opasnija od cenzure zbog suzdržavanja i kompromitovanja činjenica usled straha i nepovoljne medijske situacije.
Razmišljam o tome da li bih ja nešto prećutala da izbegnem neprijatnost ili agresivne reakcije. Da li bih ikada mogla da odaberem taj put? Jer ako svi zaćutimo, izaberemo tišinu i prepustimo da oni kojima to odgovara šire lažne vesti, proizvode manipulacije i podstiču na mržnju i nasilje, tek onda će novinarstvo izgubiti smisao i poentu.
Možda sve ovo zvuči obeshrabrujuće, možda se kosi jedno sa drugm, ali promene počinju upravo od hrabrih, od onih koji ne žele da ćute i kojima je ono što ih pogađa u svakodnevnom životu primarna stvar. Dok imam glas, koristiću ga, makar i ne bila najglasnija, ali uverena da ćutanje neće doneti promenu
autorka Lena Ćirić, studentkinja novinarstva
Ovaj sadržaj je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „Putokazi ka EU u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji“ i izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.
