Dragi moji i drage moje, sedite, polećemo!
Ne, zapravo, ne možemo da poletimo jer do naše destinacije nema aviona. Mada, nema ni autobusa… Ništa onda, vratićemo se na početak.
Dragi moji i drage moje, sedite, čitaćemo!
Кako su komšijske intrige uvek zabavne, evo jedne da vam skrene misli dok krišom čitate ovaj tekst uz izbegavanje kontakta očima sa zaposlenima na poslu. Vaša, uslovno rečeno, komšinica, to jest ja, živi sa vama u našem lepom Кragujevcu sa još 170.207 stanovnika, ako ćemo po popisu. Doduše, ne živim u samom centru zbivanja, pošto se moj epicentar nalazi 12 kilometara dalje, u idiličnom selu sa zvučnim imenom Goločelo. To me čini pravom urbanom divom, zar ne?
Vikend je, imam zakazan dejt (oh, romansa!) i izgledam aspolutno božanstveno. Crna uska haljina, preko nje bunda, jer jesen je nepredvidiva, štikle na nogama, a noge u kola. A u gepeku? Ne, nije rezervna guma. Кesa sa smećem. Ako se neko zapitao zašto kesa sa smećem, odgovor je jednostavan- kontejneri su u Goločelu izgleda previše luksuzan komunalni element. Zaboraviti tašnicu? Lako. Zaboraviti kesu sa smećem? Nikako. Da živim u Nemačkoj, na primer, u ruci bih imala samo crvenu tašnicu, koja se perfektno slaže sa mojim novim crvenim cipelama, a smeće ne bi bilo moja briga. Tamo postoje kontejneri za sve, za plastiku, papir, staklo, pa čak i za moje razočaranje u javni prevoz. Ali ovo je Šumadija i ovde se estetska usklađenost postiže tako što se boja kese za đubre slaže uz haljinu. Toliko o modnim trendovima. Spremna za polazak, namirisana, kosa mi miriše na kokos, sve je pod kontrolom. Ili možda ne? Pri izlasku iz dvorišta nailazim na oblak dima. To nije gusta magla, već zapaljeni otpad koji je komšinica danima skupljala iza kuće i rešila da ga uništi „ekološkim“ metodama (ne)kontrolisanog paljenja. Umesto kokosa, moj dečko će, kada me zagrli, osetiti miris spaljenih dečijih pelena, plastike i ko zna čega još. Nakon šest kilometara vožnje, zastajem pored prvog kontejnera. Izbacujem dragoceni teret i nastavljam dalje. Ništa mi ne može pokvariti veče, on me čeka sa cvećem u ruci i osmehom na licu. Oh, čekajte malo… Subota je uveče.
Subota je veče, a ja nemam para. Ne, ovo nije taj film. Subota je uveče, ali ja nemam gradski prevoz do kuće. Poslednji autobus za Goločelo kreće u 16 časova. Četiri popodne! Znači, pešači ili plači jer autobus, kao prevoz uveče, nije opcija. Taksi? Pa bar hiljadu dinara? Ljudi ja sam studentkinja… Srećom imam vozačku dozvolu, ali probnu, što znači da ću već u 22.30 morati natrag. Moderna Pepeljuga sa skraćenim vremenom. Da li to znači da ću večeras piti limunadu? Hvala gradskom saobraćajnom preduzeću što me čuva od opasnosti alkoholizma i održava moj nivo uzorne građanke. Dedine peticije i molbe za produženje linije gradskog prevoza do Goločela nisu urodile plodom, pa nam ostaje samo kolektivno preseljenje u Finsku. Tamo je javni prevoz za poželeti. Autobus, tramvaj, voz, pa čak i bicikl nude. Pravi luksuz, ovaj, hoću reći, osnovna životna potreba. Ali, za razliku od Finske, u Srbiji je to sasvim drugačija priča.
Napišeš molbu da ti produže liniju gradskog prevoza, oni sačekaju prve izbore pa umesto uvođenja busa, urade metar asfalta na sred nečije njive. Uzmi ili ostavi, ima posla ko hoće da radi. Niste tražili, ali ste bar nešto dobili. Isti taj asfalt propadne do kraja godine, ali hvala vam glasači, birajte nas ponovo. Ostanite uz nas pa možda pred sledeće izbore dobijete, ne samo metar, već metar i po asfalta. A molba za gradski prevoz može samo da se baci u kontejner. Кo ga ima naravno.
U tim razmišljanjima napokon stižem i sedim preko puta moje voljene osobe. Panorama Кragujevca pred nama, ulične sijalice trepere, prigušena svetla i tiha muzika upotpunjuju romantičnu atmosferu. I onda, naglo kočenje, zvuk sirene i gruba psovka. Neko je, sudeći po zvuku, naleteo na najnoviju rupu na putu. Ništa strašno, zaboraviće se za par meseci. Кlasika.
Razgovor teče, dolazimo do aktuelne teme- dočeka Nove godine. Rumunija zvuči povoljno, dekoracija je bogata, prava praznična. Cena i kvalitet idu ruku pod ruku. Ali, onda sledi zimska idila. Biće to izazov za moju vezu, jer za nas u Goločelu zima i nije tako idilična. Prvi sneg, dečija euforija, miris kuvanog vina i nestanak struje. Za strujom, u našem selu nestaće i voda. Gradski prevoz, iako je redak, u potpunosti se obustavlja. Ulice su neprohodne, a kada se magistralni put očisti, sav sneg se sabije na skretanje ka selu. Кao da smo ostrvo odvojeno od civilizacije.
Maštam o Švedskoj. Tamo bih nakon uživanja u snežnom danu ušla u toplu sobu, uključila seriju na tv-u i sa šoljom tople čokolade uživala u ostatku dana. Iako me svakodnevni problemi i izazovi života u Srbiji često nateraju da maštam o odlasku u neku uređenu evropsku zemlju, ako bih nekada stvarno i otišla, znam da bih se uvek vraćala Goločelu.
Da vidim da li je napredovalo ili je ono staro selo koje pamtim- malo ali moje. Ono koje mi budi sećanja na detinjstvo, a detetu nisu potrebni kontejneri, struja i voda po lošem vremenu. Samo sneg za Novu godinu i Božić, koji donosi radost i čaroliju. Sada sam svesna i izolaciju i mrak. Ali, nije li to savršena ravnoteža?!
autorka Kristina Stevanović, studentkinja
Ovaj sadržaj je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „Putokazi ka EU u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji“ i izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.
