Razmišljajući o upotrebi, sveprisutnog i svakako glavnog (ako ne i finalnog) „čeda“ četvrte industrijske revolucije – veštačkoj ili alternativnoj inteligenciji u medijima, odnosno bazično – novinarstvu/žurnalistici kao nauci/praksi, prvo sam se setio upravo dva lika – jednog stvarnog, uglednog italijanskog novinara, publiciste, književnika i profesora semiotike, sinjore Umberta Eka i ženskog lika iz američke pop-kulture, anti-mašinske aktivistkinje, majke vođe pokreta otpora i potom egzekutorke „Terminatora“, g-đe Sare Konor.
Profesor Eko mi je došao u sećanje, ne toliko (mada ima spojnica) zbog popularnog citata o društvenim mrežama koji govori o tome da su zarad njihove moći dostupnosti “nasrtljivci” (eufemizam, prim.aut.) dobili šansu da upadaju u reč intelektualcima dok se pre njihovo živo dobacivanje u kafani, od šanka ka stolu istih nije čulo ili prikazivanja lakoće stvaranja teorije zavere u delu “Praško groblje” (putem, bazično, uverljivog pričanja izmišljenih, ali mogućih informacija – takođe ima veze), nego iz preporuke iz naučne knjige “Kako se piše diplomski rad?” (Narodna knjiga/Alfa Beograd, 2000. str 133 – 134.) – “Morate biti sigurni da su delovi teksta koje prepisujete zaista parafraze, a ne citati bez navodnika. U suprotnom, napravili ste plagijat” i “Kada budete u stanju da parafrazirate tekst nemajući ga pred očima, to će značiti ne samo da ga niste prepisali nego i da ste ga razumeli.”
A gospođa Konor je lepo rekla u serijalu “Terminator” sage – poznato i feministički ikonično “Nema sudbine osim one koju stvorimo” (što mi je potvrdilo i sopstvenu mantru da sam jedino ja autor novinarskog rada u ovom slučaju vezanom za temu) i drugo – “Terminator se nikad neće zaustaviti…Uvek će biti tu” (kao što je i AI uvek tu, kad mi zatreba i ako znam da ga koristim).
Naravno da sam do sada više puta testirao AI u raznim oblicima: pronalaženju trenutno potrebnih informacija (gde je po meni korisniji od Google pretrage), maltretiranju istog astrološkim, turističkim ili kulinarskim zahtevima (što mi je hobi u dokolici), proverom tačnosti informacija za koje sam imao hard copy verifikaciju (i gde sam ga više puta zatekao u pogrešnom odgovoru, koji mi je doduše priznao), proveri pravopisa u prevodu ili sklopa logičkog okvira projektne administracije, a sve to sam radio jer smatram da treba pratiti i koristiti tehnološke novitete, ali ga iskreno nisam testirao da mi napiše tekst sa zadatim parametrima, jer to smatram sopstvenim poslom sa jedne strane, a sa druge – plagiranjem.
Dalje, u ovoj eksplikaciji mi dolaze u sećanje i neki primeri iz medijske sfere. Prva dva su, po meni sa “tamne strane”, a treći je iz prakse, preciznije edukacije. Željko Mitrović, medijski “mogul” tranzicione Srbije je nastavljajući prelazak na inovacije i patente koji će “spasiti svet”, od vremena protiv-pandemijskih izuma, dron–medija do želje da ostvari projekat totalne AI – TV sa veštački generisanim digitalnim voditeljima, koji će verovatno sami istraživati, pisati i prezentovati informacije na njegovom mediju – kao prvi, dok je drugi, dobro poznati nerežimskim medijskim udruženjima koji analiziraju aktuelne konkurse Ministarstva informisanja, vlasnik razgranate mreže medija sa ex – vojnim pedigreom (“Ramonda”, “V3”), koji kroz jedan od mnogobrojnih ovogodišnjih podržanih projekata edukuje i o “metodologiji – jedan portal/jedan novinar” (što me je direktno asociralo na AI operatera, jer po toj logici pretpostavljam dalje smanjuje troškove). Treći primer smatram pozitivnim, jer je vezan za logiku takozvane “generacije Z” koja jednostavno shvata da je život kratak za gubljenje i da neke stvari koje su prethodnici radili čitanjem, beleženjem, istraživanjem prevashodno pisanog, što iziskuje trošenje mnogih sati, uz savremenu tehnologiju je moguće uraditi brže, da bi se preostalo vreme utrošilo na lične i zabavnije stvari. Pre nekoliko godina, na jednom od medijskih seminara “Respublike” u Kragujevcu, moram priznati dobrih jer se govorilo o koristi upotrebe novih medijskih tehnologija za aktiviste, mladi kolega je, kada sam u diskusiji poveo temu značaja istraživanja, kako u javnom zagovaranju, tako i u promotivnim sadržajima i nadasve stručnim radovima, naveo primer svog poznanika, koji je koristeći u potpunosti moderne IT tehnologije (jedino je mogao da bude neki raniji AI model smatram), uz svoje zadate parametre, uradio potrebni rad na fakultetu i predao ga. Jednostavno sam odgovorio da se radi o plagijatu, jer i da je osmislio tezu i imao znanje o pitanjima, izvorima, razradi i ideju o zaključcima, a recimo mrzelo ga je ili nije stigao da ga ispiše, tehnologija je umesto njega složila formu, što nije etički. To je bio njegov posao.
Uz navedeno, nedavno sam i u jednom novinarskom tekstu, koji je upravo analizirao aktuelnu upotrebu veštačke inteligencije u praktičnom novinarskom radu, pročitao izjavu novinara lokalnog portala koji je rekao da je zadovoljan upotrebom AI u nekim rutinskim stvarima i naveo kao primer “pakovanje”saopštenja za štampu u vest, komentarišući da je zadovoljan brzinom i preciznošću. Ipak, u ovom slučaju opet se vraćam na etiku – čiji je to posao?
Za potrebe ovog teksta, ali i potvrdu mojih stavova, pitao sam i dvojicu kolega, jednog “iksera” i jednog novinara “Z” generacije.
Mladi kolega Luka Kijačić, student Filološkog fakulteta u Beogradu i novinar saradnik lokalnih i nacionalnih portala o korišćenju alternativne inteligencije u novinarskom radu, kaže sledeće:
AI sam više koristio iz radoznalosti, nego zbog neke realne potrebe. Tekst koji mi je napisala veštačka inteligencija bio je plastičan, opšti, a za čitaoce, pretpostavljam- nezanimljiv. Tada sam shvatio da AI ne može, još uvek, da zameni novinarsku profesiju, upravo zbog tog osećaja za rečenicu, njen smisao i poruke koja se upućuje čitaocima.
Međutim, veštačka inteligencija može pomoći medijskim radnicima oko izbora naslova, ukoliko zatreba i prevoda nekog teksta na strani jezik.
Trudim se da, kada je posao u pitanju, ne koristim te i slične alate u pisanju tekstova, smatram da to nije po etičkim principima.
A iskusni novinar Miroslav Čer, koji je prošao dugogodišnji put od novinara do glavnog urednika i osnivača, sažeto odgovara:
Koristio sam AI za generičke ilustracije. U tom smislu može biti veoma koristan alat… Za tekstove nisam koristio AI – valjda nemam toliko vremena da se igram dok radim.
Po pitanju nekih formi, koje lično smatram zahtevnim u žurnalistici, poput članka, osvrta, komentara, reportaže ili narativnog novinarstva, a što se uklapa u aktuelne sektore analitičkog/ istraživačkog novinarstva i hibrida pripovedanja (storytelling) i faktografije, mislim da prepuštanje AI da vodi glavnu reč predstavlja puki amaterizam i jednostavno je kako prepoznatljivo u kritičkoj analizi teksta, tako i etički diskutabilno, odnosno – plagijat.
Što ne znači pak, da čet-bot ne treba koristiti u potrazi za opštim podacima i informativnim prikazima, jer jednostavno najbrže u datom trenutku može izlistati dostupne studije, podatke, analize, tabele, statistike i sve verifikovane činjenice koje mogu biti potrebne da bi se u delu potkrepljivanja teze koju iznosimo u analitičkom tekstu, dala potrebna potpora koju ćemo razraditi našim kritičkim promišljanjem uzroka iste ili koji će nam pomoći da ih potom samostalno otkrijemo.
Smatram da je pisanje, odnosno stvaranje sadržaja u novinarstvu nešto što predstavlja lični izraz i da se kod onih koji su sasvim predani radu, jednostavno prepoznaje u stilu, sklopu reči, tu su osobeni “alati” kao sarkazam, humor, kritički stav imanentan autoru, upotreba metafora, žargona, stranih ili stručnih izraza, često nelogični ali funkcionalni i ispravni ritam teksta, što sve ukazuje na prethodno čitanje, zapravo učenje pisanja kroz čitanje. Govorim, naravno o pisanom kao osnovnom vidu novinarstva, a pisanje je kao i u književnosti bazirano na čitanju, znači čitali smo neke autore u novinarskim tekstovima koji su nam bili uzor prvo, pa smo naučili neka pravila pisanja u traženoj formi i napravili sopstveni izraz, odnosno sopstveni stil u pisanju. Koji se svakako može dopuniti sa AI u pomenutim listanjima izvora ako su provereni, kojima ćemo dopuniti naš put kroz postavljanje teme, formiranja kritičkog stava, razrade i finalnog zaključivanja, koji poput muzičkog krešenda izbacuje našu poruku javnosti koju želimo da podelimo. Kao osoba koja godinama javno piše i samim tim poznaje svoj stil, lično sam nailazio na preuzete (bez odobrenja) delove tekstova na pojedinim FB stranama, koje su pre AI jednostavno kompilirale tekstove na određenu temu pretragom po internetu, pa je tako “pozajmljen” i moj rad.
Ili ako je u pitanju intervju (nekada je na ovim prostorima postojao i poseban istoimeni magazin ove novinarske forme), uz naša pitanja sagovorniku koja stvaraju okvir razgovora, AI će svakako dopuniti i neku našu temu koju želimo da pojasnimo u razgovoru, ali će sigurno biti lakše da ostavimo i deo za improvizaciju u neophodnom razgovoru uživo, odnosno u trenutnom vremenu i možda najvažnija pitanja postavimo na osnovu pažljivog slušanja i potvrdimo prednosti direktnog u odnosu na “onlajn”, AI ili propagandno kontrolisani razgovor.
Posebna odbrana (bez “poslednjih dana”, po meni sigurno) savremenog žurnalizma od “AI novinarstva”, zapravo nenamenskog korišćenja inače korisne veštačke/alternativne inteligencije, dolazi iz sfere narativnog (pomenuto “pripovedanje”) i istraživačkog novinarstva.
Zašto? Po pitanju prvog, to je očigledno jer se isti stil i pojavio kao odbrana štampe od tadašnje dominacije televizije sredinom poslednje decenije prošlog veka, a lično sam ga upoznao čitajući reportažne tekstove Dušana Savkovića (publikovane u knjizi “Gorila” o aferi Marković u Francuskoj), Marića u “Dugi” (dok nije postao ne “AI”, nego “AV novinar”) i šire u jugoslovenskoj štampi tog doba, koja je poput drugih oblasti bila u to vreme otvorena za priliv korisnih zapadnih stvari, a tu pre svega mislim na primer Trumana Kapotija (koga sam tek kasnije čitao) i njegovog dela “In Cold Blood” nastalog na osnovu članaka u “The New Yorker” šezdesetih o ubistvu porodice Klater u Kanzasu. Jednostavno, lični opisi likova, zajednica, šireg društvenog konteksta i samog vremena u pripovedačkom maniru, spojeni sa terenskim istraživanjem su egzemplar kreativnog žurnalizma. A i u mnogobrojnim tekstovima koji analiziraju buduće profesije koje će “preživeti AI”, pored takozvanih “empatskih” zanimanja (zdravstvo npr.) i menadžerskog odlučivanja (posebno u nelogičnim ili kriznim situacijama), posebno apostrofiraju kreativni sektor, gde se oslanja na autorsku inspiraciju umesto algoritamskih šablona i šema.
A u vezi druge “odbrambene” forme izvornog žurnalizma, AI će nesporno biti dobra podrška u traganju za svim javnim dokumentima i njihovoj analizi (recimo raspodele sredstava na javnom konkursu ili javne registracije subjekta), ali je za “svedoka saradnika” ili ključni ex-cloude dokument ipak potreban humani tragač.
Ipak i sami tvorci veštačke inteligencije, u potrazi za sve savremenijim verzijama generatora, traže povratne informacije putem mišljenja korisnika, analiza stručnjaka, čak i raspisivanja finanasijski podržanih konkursa za kreativne projektne ideje u budućim primenama AI u raznim oblastima, uključujući i medije.
EU već sprema, po nekim izvorima akademski “AI act” vezan za autorska prava, na evropskim konkursima je već vidljiva oznaka da se “AI generisane” projektne ideje neće uzeti u razmatranje (što je zapravo lako otkriti praćenjem fraza, interpukcije i obradom pojmova), a u žurnalizmu je dovoljno, mislim, kritičko poimanje javnosti koja čita ili samo etički pristup sa druge strane.
autor: dr Vladimir Paunović
(tekst je nastao uz delimičnu upotrebu klasične i AI pretrage izvora)
