Ogroman, prazan, teretni voz koji se po mraku jedva kretao po šinama bio je prvo što sam ugledala na putu do mog omiljenog festivala. Rampa na pružnom prelazu, gotovo u samom centru grada, bila je podignuta, a voz se nalazio na svega par metara od mene. Ispuštao je krike rđajućeg gvožđa i taj prizor nije probudio ništa sem straha u mom stomaku. Činilo mi se da je vreme usporilo, a ipak je sve oko mene bilo glasno. ,,Dobro došli u Kragujevac“, pomislila sam i zaključila kako ima čak i nečeg nadrealnog u tome što me na ovogodišnjem Arsenal festu, umesto mojih prijatelja, poznananika, sugrađana, novih ljudi i omiljenih muzičara, dočekao teretni voz koji prolazi kroz neobezbeđen pružni prelaz.
Prvi prolazak kroz kapije Kneževog Arsenala uvek nosi posebnu ,,težinu“ i ushićenje, a ove godine kao da me je bacio u neku drugu realnost. Kragujevac koji je kroz istoriju važio za radnički centar, tokom tri festivalska dana postao je mesto kulturnog dešavanja koje kompletno menja duh grada i ritam ulica. Pod svetlima reflektora smenjivala su se lica hiljada ljudi, pomešana sa prašinom vojno-industrijskog kompleksa u kom se koncerti održavaju.
Na energiju festivala uticala su i dešavanja ispred kapija. To je bilo ono što te i pre nego što kročiš na festivalski prostor uvuče u čist bunt- kragujevački zborovi i studenti delili su nalepnice sa dobro poznatim sloganom i stavljali do znanja da Arsenal ove godine nije samo mesto muzike i zabave, već i prostor za širenje društvene svesti. Najbolji dokaz za to bila je parola ,,Studenti pobeđuju“, koja je gotovo tokom svakog koncerta odjekivala među starim industrijskim zidovima, kao potvrda da još traje borba onih koji odbijaju da ćute. Još važnije od toga je da se ta svest o zajednici nije zadržala samo na glasnim uzvicima i stikerima, već je uporedo sa hiljadama ljudi koji su cirkulisali kroz fesival, neumorna ekipa mladih volontera konstantno skupljala otpad, trudeći se da istorijski kompleks ne bude dodatno naružen bespotrebnim nemarom.
Potom shvatiš da Arsenal ima tu neobičnu sposobnost da u nekoliko minuta izbriše osećaj spoljnog sveta i natera te da shvatiš da je muzika upravo zajednički jezik i ono što povezuje različite tipove ljudi. Program je svake godine sve raznovrsniji, te iako je rokenrol, uglavnom, prva asocijacija na Arsenal, nekako se uvek za svačiji ukus ponešto nađe. Dovoljna je jedna šetnja između Gardena, Eksploziva i Mejna da ti pokaže tu raznolikost i omogući da sretneš posetioce za koje na prvi pogled znaš da dolaze zbog potpuno različitih izvođača.
Arsenal objedinjuje različitost i omogućava da se tokom tri dana na istom mestu zabavljaju i obožavatelji indi-popa koji horski pevaju uz The Cardigans i najteža metal ekipa koja treska glavom uz pionire različitih podžanrova metala, poput Paradise Lost i Destruction. Uživalo se i uz balkan-disko šou slovenačkog Magnifica koji spaja nespojivo i tera sve da zaborave na geografske, žanrovske i kulturne granice, dok je Underworld čak i ljubitelje najtvrđeg zvuka uspeo da baci u tehno trans. I upravo to je Arsenal Fest- mogućnost da se ne pravi podela, već jedinstvo u kom će svako pronaći nešto za sebe, ali i isprobati neki novitet i uživati u muzici koju do tada nije imao priliku da sluša.
Sa druge strane, bilo je i neprijatnih iznenađenja, poput iznenadne promene termina nastupa koja je izazvala pometnju još prvog dana kada je finski metal bend Sonata Artika nastupio znatno ranije umesto u kasnijim večernjim časovima, zbog čega su negodovali posetioci, naročito oni koji su putovali iz drugih gradova. Pitanja o tome zašto je satnica pomerena ostala su bez odgovora, pošto su organizatori samo kratko poručili da ne mogu da komentarišu situaciju.
Ipak, kada se svetla na kraju ugase, sve tenzije padaju u drugi plan. Kultni status koji je ovaj festival već stekao se još jednom potvrđuje upravo zbog mogućnosti da u Kragujevcu spoji svetska imena sa domaćom alternativom. Hiljade ruku podignutih uvis i euforija koja uskovitla stoletnu prašinu stare fabrike, dokazuju iz godine u godinu da ovo nije samo muzički događaj, već kolektivno iskustvo koje spaja ljude različitih kultura, generacija i društvenog statusa.
Sa druge strane, za Kragujevčane Arsenal Fest kao da na tri dana oboji čitav grad. Novi ljudi i i razni jezici koji se ne bi očekivali u Kragujevcu donose možda i jedan od najlepših momenata- svežinu i uzbudljivu energiju. Tokom dana, lokali po gradu su puniji nego inače, na ulici je primetna veća gužva, a mogu se čuti i komentari posetilaca koji prvi put vide Kragujevac i uviđaju lepotu u stvarima koje su meštanima odavno postale svakodnevica. To su one vrste osvešćujućih momenata kada kroz tuđu perspektivu shvatiš šta sve tvoj grad ima, a što možda ne umeš dovoljno da ceniš.
Kada se koncerti završe i poslednji zvuk utihne, shvatiš da najveća vrednost Arsenala nije u zvezdama na bini, niti brojnosti publike, već u tome što nas svake godine podseti na to da je Kragujevac živ i otvoren za sve ljude, vbez obzira na uobičajene društvene podele. Kada se kapije konačno zatvore, izvan Kneževog Arsenala ostaju ljudi puni najrazličitijih utisaka koji počinju da broje dane do sledećeg juna i Kragujevčani koji nekako još više vole ulice svoga grada.
autorka Lena Ćirić
