Zakon o upotrebi znakovnog jezika u Srbiji je usvojen pre tačno deset godina. Iako su u njemu pobrojane sve oblasti u kojima gluva ili nagluva osoba ima pravo na njegovo korišćenje, iskustva pokazuju da se u praksi nije mnogo šta promenilo u odnosu na raniji period. Prema Zakonu, gluva ili nagluva osoba uslugu tumača može da ostvari preko udruženja koje radi na teritoriji na kojoj je njeno prebivalište, ukoliko to udruženje ima na raspolaganju sredstva za te namene. Ako to nije slučaj, obraća se nacionalnom savezu, a ukoliko ni na taj način ne uspe da realizuje ovu uslugu, državnom organu koji je onda dužan da gluvoj osobi o svom trošku obezbedi pomoć tumača.
U praksi se, ipak, po rečima predstavnika Udruženja gluvih i nagluvih osoba Šumadijskog okruga, od gluvih osoba očekuje da sa sobom povedu tumača, ukoliko žele da komuniciraju na znakovnom jeziku. S obzirom da u Kragujevcu ima samo četiri tumača znakovnog jezika, od kojih su dva istovremeno i sudski, gluve i nagluve osobe se nalaze u velikom problemu kada žele da obave neki svakodnevni posao. Odlazak kod lekara, u banku, Centar za socijalni rad, Nacionalnu službu za zapošljavanje ili roditeljski sastanak za njih je gotovo nemoguć bez tumača kog moraju samostalno da angažuju i plate.
Jedine ustanove koje obezbeđuju tumača su sud, javni beležnici i policija. Oni to rade po zakonu, jer je ta sudska terminologija za gluve i nagluve osobe zaista teška i sa njima nikada nismo imali problema. U svim ostalim institucijama i ustanovama prinuđeni smo da sami angažujemo tumače, a najgora situacija je u zdravstvu, jer ni u jednoj ambulanti, a ni u Kliničkom centru ne postoji mogućnost da komuniciramo na znakovnom jeziku, objašnjava sekretarka UGNŠO Suzana Maslać Matović.
U ovom udruženju kažu da su svesni da je neophodna edukacija lekara i medicinskog osoblja i da su oni zbog toga organizovali projekat, u okviru kog su pozvali studente medicine, buduće lekare, da u njihovom udruženju nauče osnove znakovnog jezika. Međutim, od 700 studenata, prijavilo se samo 17.
Taj podatak nas je veoma razočarao jer se pokazalo da oni kao budući lekari nemaju svest da će u jednom trenutku za pacijante imati i gluve osobe. Komunikacija u našim zdravstvenim ustanovama je zaista nemoguća, a neretko gluve osobe doživljavaju i neprijatne situacije. Iako naglase da su gluvi, sestre ih prozivaju, a kada se ne jave, onda se ljute i počinju da viču. Nama jeste svejedno da li viču ili šapući, jer ih svakako ne čujemo, ali se osećamo veoma neprijatno, ističe Biljana Milanović, predsednica Udruženja.
Ove godine i bez Hronike na znakovnom jeziku?
Slično je i u drugim ustanovama socijalne zaštite u kojima ne postoji tumač za znakovni jezik, a zaposleni čak i negoduju kada gluva osoba želi da uspostavi video poziv sa tumačem kako bi sebi olakšala komunikaciju. Zbog toga u ovom Udruženju ističu da se i dalje osećaju diskriminisano u odnosu na većinsku populaciju, a oblast u kojoj to posebno dolazi do izražaja, pored zdravstva je informisanje. Naime, još 2017. godine počela je borba da se sadržaj na televizijskim ekranima prilagodi ovoj populaciji kroz titlovanje ili prenošenje na znakovnom jeziku. Posle deset godina, napredovalo se toliko da jedino javni servis emituje drugi Dnevnik na znakovnom jeziku. Do skoro su tumača imale i vesti u 16 sati, ali je to iz nepoznatog razloga ukinuto.
Situacija u lokalnim medijima je još drastičnija. Primera radi, na Radio televiziji Kragujevac koja se, takođe, finansira novcem svih Kragujevčana, na znakovnom jeziku emituje se isključivo Hromika u 19 časova, ali i to samo ukoliko Udruženje tumača “Jedro” za tu uslugu dobije novac na lokalnom medijskom konkursu. Ove godine, budući da je prvi put uveden jedinstveni informacioni sistem, koji omogućava da se na konkurs prijave samo agencije i mediji pod određenom šifrom delatnosti, udruženje “Jedro” nije ni moglo da konkuriše za novac i gluve i nagluve osobe su ostale bez mogućnosti da Hroniku prate na znakovnom jeziku. Iz udruženja “Jedro” objašnjavaju da su svoj projekat poslali na konkurs Ministarstva rada, pa se nadaju da će na taj način moći da nastave posao koji su kontinuirano radili već nekoliko godina.
Ta usluga bi trebalo da bude institucionalizovana, da grad obezbedi novac, nezavisno od konkursa i da prebaci televiziji, ili da ona iz svojih sredstava finansira tu uslugu, jer smo u suprotnom mi u potpunosti onemogućeni da pratimo dešavanja u gradu. Srećom, danas postoji mnogo lokalnih portala, pa se na taj način informišemo, ali ako želimo da pratimo šta se govori na sednici Skupštine grada ili u Narodnoj skupštini, to ne možemo, jer nema simultanog prevoda. Zapravo, nije nam dostupan nijedan uživo događaj, politička emisija, debata… Javni servis je titlovao samo po neku seriju ili film, ostalo ništa. Privatne televizije angažuju ponekad tumača, ali samo kada su izbori, tako da smo prinuđeni da pratimo samo jednu stranu događaja, koji nam se servira, kaže Maslać Matović.
Ona dodaje da je u razgovoru sa kolegama iz inostranstva saznala da je u Mađarskoj, na primer, posle uvođenja znakovnog jezika u javni život, dinamika bila takva da u prvoj godini postoji sat vremena prevedenog sadržaja na televiziji, posle dve godine dva sata i tako dok se ne obezbedi potpuna pokrivenost. Posle deset godina primene Zakona u Srbiji, naša sagovornica smatra da, ne samo da nismo dostigli deset sati prevedenog ili titlovanog programa, već smo zapravo još uvek na početku kada se borimo za osnovno pravo da gluve i nagluve osobe budu informisane.
Usled nemogućnosti da prate političke emisije, debate i dešavanja u Skupštini, gluve i nagluve osobe su, po rečima sagovornica Res publike, uvek prinuđene da do informacija o političkim dešavanjima u zemlji dolaze posredno, peko svojih prijatelja i porodica ili čitajući štampane tekstove koji su sažetak onoga što se dešava u javnom životu. Mladi su informisaniji, jer se političke partije često oglašavaju preko društvenih mreža, a sadržaj im je najčešće titlovan, ali stariji uglavnom prate televiziju i bez tumača dobijaju krivu sliku o dešavanjima u društvu.
Tumači kao honorarni saradnici
Pored svih navedenih problema, širu upotrebu znakovnog jezika značajno otežava i činjenica da u Srbiji postoji veoma mali broj tumača. Kragujevac je sa četiri tumača odmah iza Beograda, ali ima sredina, kao što je Istočna Srbija, u kojoj nijedan grad ili opština nema profesionalnog tumača.
U Kragujevcu dva tumača rade na terenu sa članovima udruženja, ali po potrebi i kao sudski tumači za celu Srbiju, dok druge dve koleginice rade isključivo video pozive, kao tumači Nacionalnog prevodilačkog centra znakovnog jezika koji finansira Ministarstvo rada, preko Saveza gluvih i nagluvih. Svi tumači iz ovog centra, kojih ima manje od deset, rade po pozivima i ustaljenom rasporedu širom Srbije, pa se dešava da ne mogu da pomognu u konkretnim slučajevima kada već imaju unapred zakazan poziv.
Da bismo pomogli našim članovima na terenu, moramo da biramo prioritete. To su uvek policija, sud, a onda roditeljski sastanci za roditelje koji imaju decu, odlasci kod logopeda, psihologa, dok neke druge stvari, kao što su odlazak u banku ili poštu, mogu da sačekaju. Posao tumača je izuzetno malo plaćen, a uz to je i honorarni. To znači da nema penzionog i socijalnog osiguranja, nema staža, pa i ne čudi što mladi nisu zainteresovani da ga obavljaju, objašnjava Katarina Vučenović, sudski tumač za znakovni jezik.
Ističe da su u proteklom periodu pri udruženju radila još dva tumača, ali su u međuvremenu pronašli drugi stalan posao i odustali od tog poziva.
U Udruženju gluvih i nagluvih osoba Šumadijskog okruga ističu da se po donošenju Zakona o upotrebi znakovnog jezika mnogo radilo na njegovoj promociji, ali su nažalost rezultati izostali.
Ministarstvo i Savez gluvih Srbije su pod sloganom “Srbija bez barijera” obilazili gradove širom zemlje i promovisali Zakon. Međutim, odziv nije bio veliki, nisu dolazili čelni ljudi lokalnih samouprava. Dosta se i pisalo o tome i mediji su izveštavali, ali ono što je najvažnije, znakovni jezik nije uveden u obrazovni sistem. Nije uveden kao prvi jezik u školama za gluve, dakle pored srpskog jezika, niti je u redovnim školama uveden kao izborni predmet, iako je bilo zainteresovanih škola, objašnjava Suzana Maslać Matović.
Gluva deca, kaže, završe neku školu, dobiju diplomu, ali šta su oni naučili kada nemaju asistente i tumače? Šta može da se nauči čitajući sa usana nastavnika i učeći iz knjiga koje im nisu prilagođene? U Kragujevcu postoji škola za gluve i nagluve, ali su smerovi godinama isti. Uglavnom su to neki zanati, treći stepen, pa ta deca ne mogu da upišu fakultet. Zbog toga je, po rečima naših sagovornica, ključno promeniti obrazovni sistem i uključiti znakovni jezik u nastavu od malih nogu. Druga bitna stvar, na kojoj su udruženja gluvih godinama insistirala,
jeste promena samog Zakona o znakovnom jeziku.
Potrebno je doneti podzakonske akte koji će preciznije urediti određene oblasti, a naročite nametnuti obavezu medijima da svoj program prilagode gluvim i nagluvim osobama. Trenutno, prema članu 17 Zakona o znakovnom jeziku, pružaoci medijskih usluga “treba da sagledaju mogućnosti i rade na ostvarivanju uslova za omogućavanje audio-vizuelnih medijskih usluga putem tumača ili primenom drugih tehnika koje su prihvatljive gluvim osobama”. Dakle, ne postoji jasna obaveza u pogledu vrste sadržaja, niti procenta programa koji se mora prilagoditi gluvim i nagluvim osobama, već je ostavljeno medijima, da u skladu sa svojim mogućnostima, emituju ovu vrstu programa.
autorka Violeta Glišić
