Za bezbednost novinara 2025. godina je po svim statističkim parametrima bila najgora od kada NUNS u svoj bazi beleži pritiske, pretnje, ali i fizičke napade na medijske radnike. Primera radi, godinu dana ranije zabeležena su 163 napada, dok je do polovine novembra 2025. taj broj udvostručen na 324. Od toga se u 102 slučaja radilo o fizičkim napadima, što se prema rečima Marije Babić, pravnice u NUNS-u, nikada ranije nije dogodilo.
Osim slučajeva fizičkog nasilja, u 2025. prijavljene su 133 pretnje upućene direktno novinarima i novinarkama, 12 pretnji medijima, 6 napada na medije i 71 pritisak. Ovde treba istaći da je broj pritisaka svakako mnogo veći, prvo zato što medijski radnici već odavno i ne prijavljuju sve napade koje trpe, a zatim i što je njihov broj toliki da u NUNS-u još nisu uspeli sve da ih unesu u bazu.
Osim drastičnog rasta broja pretnji i napada, u Nezavisnom udruženju novinara Srbije ističu da je poseban problem postupanje policije i tužilaštva od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Navode da su od marta zabeležena čak 72 napada na medijske ekipe od strane policije, kao i neosnovano privođenje i legitimisanje. U poslednjim mesecima svedoci smo i nereagovanja ili neadekvatnog reagovanja u slučajevima kada su novinari napadnuti u prisustvu policije.
Većina napada je vezana za izveštavanje sa protesta ili ispred takozvanog Ćacilenda. Oni rezultiraju ili nekim lakšim povredama ili su bez vidljivih fizičkih povreda, ali svakako spadaju u napade na novinare. Pored ove naše baze, imamo i regionalnu bazu, koju vodi organizacija Safe Journalist, a od 2016. godine svoju bazu vodi i sada Vrhovno, a nekada Republičko javno tužilaštvo, objašnjava Babić.
Ona ističe da je baza tužilaštva prilično usko određena i da beleži samo slučajeve u kojima postoje elementi krivičnog dela ili osnov sumnje da u nekom postupanju postoje takvi elementi, pa je sigurno da njihova baza sadrži daleko manje slučajeva napada.
Tužilaštvo ne odustaje od svoje prakse
Osim fizičkih napada i pretnji, sagovornica Res Publike, upozorava da su zabeleženi i različiti oblici ugrožavanja novinara i njihovog ometanja prilikom obavljanja novinarskog posla. Jedan od njih je pretnja smrću i tu još uvek postoji neslaganje sa tužilaštvom koje postupa samo po direktnim pretnjama, dok udruženja beleže i implicitne pretnje koje su upućene novinarima i novinarkama.
Tu se vraćamo na onu priču da li je pretnja samo kada ti neko kaže ili napiše direktno “ubiću te”. Ako je izrečena u kondicionalu tužilaštvo to ne podvodi pod krivično delo ugrožavanja sigurnosti. Međutim, mi smatramo da ne može samo jezički da se posmatra da li je nekome ugrožena bezbednost, već mora da se gleda čitav kontekst – ko preti, kome je pretnja upućena, okolnosti u kojima je novinar radio, ističe Babić.
Međutim, problem je što tužilaštva i sudovi imaju neku dugogodišnju praksu i retko izlaze iz tih okvira. Po rečima naše sagovornice, to je razumljivo, jer čak i da tužilac podigne optužnicu, ako slučaj dođe do suda, onda sud ima svoju praksu i doneće često oslobađajuću presudu, što onda tužiocima prilikom ocenjivanje ne ide u korist. Zato se svi oni drže svog uskog tumačenja. Čini joj se da tužioci više vremena posvete tome da novinarima i udruženjima objasne kako u nekoj radnji nema elemenata krivičnog dela, nego što se potrude da nekog počinioca protivpravne radnje kazne na neki način.
Babić je u proteklom periodu istraživala i sudsku praksu u postupcima u kojima su učestvovali novinari i došla do zaključka da u velikoj većini slučajeva tužilaštvo posle prijave čak ne donose ni rešenje o odbacivanju krivične prijave, već samo napravi službenu belešku.
To je još jedan od načina na koji se ovi slučajevi guraju pod tepih jer u situacijama kada je doneta samo službena beleška, oštećena strana nema čak ni pravo na prigovor višem tužilaštvu, znači nema pravno sredstavo za dalje postupanje, ističe pravnica NUNS-a.
Uprkos tome, ona poziva novinare, ali i sve građane, da svaki put kada se osećaju ugroženo pretnje prijavljuju jer pokretanje krivične prijave nije jedino što tužilaštvo može da uradi. Ima tu i drugih procesnih mogućnosti. Tužilaštvo, na primer, može da naloži policiji da dotičnu osobu ispita, a ponekad je i sam poziv iz policije i tužilaštva dovoljan da onaj koji preti prestane to da radi.
Tabloidi predvode kampanje blaćenja
Kada govorimo o različitim oblicima pritisaka kojima su novinari i novinarke izloženi tu, pre svega, imamo kampanje blaćenja u režimskim medijima i na online platformama. U njima, po rečima Babić, uglavnom ne postoje elementi krivičnih dela, pa udruženjima ostaje samo da na njih javno reaguju ili ih novinari i novinarke mogu goniti po privatnim tužbama.
Najveći broj medijskih sporova koji se vodi u Višem sudu u Beogradu je protiv tabloida i taj broj iz godine u godinu raste. Oni bukvlno imaju određeni budžet u svojim medijima koji pokriva te tužbe i nastavljaju to da rade bez ozbira da li su tuženi ili ne, kaže Babić.
Ono što se često koristi na lokalu kao vid pritiska je, po njenim rečima, ne pozivanje na događaje koje organizuju lokalne samouprave, što predstavlja vid diskriminacije medija. Udruženja u tim prilikama uglavnom kontaktiraju lokalne samouprave dopisima ili na neki drugi način, a koliko to ima efekta opet zavisi od pojedinačnih gradova i opština. Najčešće objašnjenje je da događaj organizuje neko ministarstvo i da su oni bili ti koji su slali pozive, odnosno da to nema veze sa lokalnom vlašću.
Na ovo se nadovezuje i neodgovaranje na novinarska pitanja, pa je čest slučaj da državni organi traže da im se pošalje Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, čak i kada se radi o potrebi za nekim osnovnim informacija. To naročito utiče na redakcije dnevnih medija, za koje je informacija dobijena posle 15 dana već bajata.
U cilju da se zaštite od svih navedenih pretnji, pritisaka i napada, novinarima je na raspolaganju nekoliko mehanizama. Jedan od njih je Stalna radna grupa za bezbednost novinara, koja je sada, nažalost, zbog postupanja policije, ali i generalno lošeg stanja u oblasti bezbednosti novinara, zamrzla svoj status. U 2024. godini sud je doneo samo jednu osuđujuću presudu u slučajevima napada na novinare, a ista situacija je i u tekućoj godini.
Drugi mehanizam čini sistem kontakt tačaka, 100 osoba u policiji i 115 u tužilaštvu. Po rečima sagovornice Res Publike, svako tužilaštvo u sSbiji ima kontakt tačku, dok su one u policiji raspoređene po određenim upravama. Posle prijave tužilaštvo mora u roku od 24 sata da formira predmet, dok u roku od 48 sati mora da preduzme prve pravne radnje, da pozove oštećenog da dođe u tužilaštvo radi davanja dodatnih informacija o slučaju.
NUNS je pokrenuo i telefon za hitnu prijavu napada, pretnji i pritisaka koji radi 24/7. Broj za prijave je 060/ 6882231, a postoji i SOS telefon 0800 100 115.
autorka Violeta Glišić
