Pre nego što postanemo svesni šta se dešava, godine nas stignu i sedimo sami na terasi prazne kuće. Noge su teške, lonče za kafu je daleko, a dani puni smeha i druženja na pragu zaborava. U državi u kojoj je 20% stanovništva starosti preko 65 godina, važno je da postoji jasan i dosledan plan podrške, kao i način i mogućnost da se starima pomogne. Prvi korak je prepoznavanje, jer pomoć može da stigne samo tamo gde ima razumevanja. Sve u svemu, priča o pomoći starima počinje i završava se penzijom. Na socijalnu sigurnost, inače osnovno ljudsko pravo, u našem narodu se gleda kao na dar sa neba, pa je zaslužena penzija – spasenje, a socijalna pomoć – luksuz.
Ujutru kafa, ratluk i lekovi, a noć ko noć
Vera ima 76 godina i sama živi u selu Vinča kod Topole. Nedavno joj je preminuo muž, ostavio prazan krevet, praznu stolicu i tišinu. Njih dvoje nikada nisu imali pravo na penziju, živeli su od njive i stoke, i to je bilo dovoljno. Prethodne godine njen dementni muž ostao je nepokretan, pa su prvi put ostvarili pravo na neki vid socijalne pomoći, nadoknadu za kućnu negu od 15 hiljada dinara, što je taman da pokrije polovinu lekova i račun za struju. O hrani, pelenama, odlascima kod lekara i drugim troškovima, brinula je njihova ćerka, onoliko koliko je mogla i morala dok istovremeno brine o svojoj deci i porodici. Kada je Vera ostala bez životnog saputnika, ostala je bez ikakve materijalne pomoći. U nadi je skupila papire koji čekaju pečate i potvrde za porodičnu penziju, koja joj se neće desiti, jer je nasledila imanje o kom niko ne može da brine, a na papiru se vodi kao da je „dovoljno za život“. Jer „dovoljno“ je izgleda standard za seljaka. Isti voćnjaci i livade na kojima je provela mladost, odgajila svoje dete i od kojih je živela, danas je sprečavaju da dobije minimalnu novčanu pomoć, kojom bi možda zadovoljila osnovne životne potrebe.
Svi njeni dani liče jedan na drugi – ujutu kafa, ratluk i lekovi, tokom dana pušten televizor, dnevnik ili serije da se čuje bar neki razgovor, a noć ko noć, usamljena i tiha. U selu nema prodavnice, bunar je podaleko od kućnog praga, ima par kuća u komšiluku, u kojima žive ljudi zauzeti svojim problemima, pa je Verino dvorište uglavnom prazno. Obilaze je jetrve, one zajedno popiju kafu i pričaju o pokojnim muževima, o bolestima sad i o tome kako je bilo nekad. Nakon što odu, ispiranje šoljica je još jedan odjek samoće. Kad je pitana da priča o svom životu, ona se pohvalila da ima divnu ćerku i troje unuka koji su odlični studenti i učenici. Sav njen ponos i uspeh sakupljen je u toj deci kojoj se svakodnevno raduje, iako ne dolaze često.
U mladosti sam heklala, prela vunu, prela čarape, bluze, džempere, tkala sam ćilime i sve sam plela što sam mogla. Sad je propalo sve, nema ništa da se radi, hobi mi je samo krevet. Ležim i pijem lekove, rekla je u šali dok je ponosno pričala o svojim ručnim radovima koji su malo požuteli od stajanja jer je i njih stiglo vreme, ali su još uvek lepi i vredni i samo čekaju na malo pažnje koja starim čaršafima i vezovima, kao i ljudima, može vratiti boju u život.
Da li je bilo dovoljno?
Rodom iz Užica, Goca je na studije došla u veliki Kragujevac, gde je osnovala porodicu, provela mladost, odrasla i ostarila. Sada je, nakon 38 godina rada, krunisana penzijom i osuđena na slobodno vreme. Pošto joj je muž preminuo kada su im deca još bila nedoškolovana, ona je u vreme hiperinflacije i u začetku kapitalizma ostala samohrani roditelj, zbog čega je svaki dinar duboko promišljen, a svaki vikend i slobodan dan iskorišćen do poslednje sekunde. Naviknuta na celoživotnu produktivnost i pragmatičnost, sve to novonastalo slobodno vreme dobijeno penzijom, na nju je stavilo veliki pritisak. Izolacija koja nastaje ovom životnom prekretnicom, u njenom slučaju je imala dve dimenzije, jer je u status penzionera utrčala u doba pandemije. Taj prelaz joj u tom tenutku nije mnogo teško pao, jer je više brinula o svom zdravlju i statistici koju će čuti na vestima u osam.
Kada se stanje smirilo, prvi put je uzela u obzir nasledstvo koje joj je ostalo iza muža, roditelja, svekra i svekrve i rešila da renovira to što su joj drugi ostavili. Koliko ima, od svoje penzije, ona malo po malo ulaže u te kuće, i u svojoj sedmoj deceniji života gradi i podiže. Gocu budi prethodne noći navijen alarm, jer je ceo dan isplaniran i ima mnogo toga da se vidi, čuje i uradi. Pije kafe, čajeve, čita knjige i obilazi sve kulturne događaje u gradu. Umetnica u duši, koristi sav potencijal koji joj vreme daje, da uči, stvara i prisustvuje na što više književnih večeri, likovnih izložbi, koncerata… Pre dve godine Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ uručila joj je nagradu za građanina koji najviše posećuje kulturna dešavanja. Večeri provodi ovako, navije alarm za naredno jutro, ali pre nego što zaspi uvek se zapita da li je bilo dovoljno. Zauzeta sitnim teškoćama dana ili velikim unapred isplaniranim dešavanjima, bori se protiv osećanja beskorisnosti i bezrazložnosti. U materijalnoj i finansijskoj udobnosti, Goca je trenutno ponovo u potrazi za poslom zbog potrebe da nastavi da, pored učešća u raznim kulturnim manifestacijama, doprinosi društvu koje joj je dalo mnogo.
Pružimo svoje ruke
Isto društvo kom Goca „duguje“, Veru nije prepoznalo kao svoj deo, niti je ona stremila ka tome. To su dva lica istog novčića, oba tužna, naborana i uplašena. Izazovi koje donose velike godine su različiti, teški i još uvek neprepoznati, bar ne sasvim. Mada nije lako, i u tom dobu je veoma važno zadovoljavati zdravstvene, socijalne i psihološke potrebe. Često mentalne poteškoće starijih ljudi sistem prepoznaje kao simptome starosti i fizičkih bolesti, pa nema adekvatnih intervencija. Valjalo bi, ipak, pomenuti i dobre primere prevencije i očuvanja zdravlja ljudi pozne odrasle dobi, kakvi su pokreti i akcije Crvenog krsta. U Kutku za kvalitetnije starenje kragujevačkog Crvenog krsta realizuju se muzička sekcija, sekcija za ručni rad i klub za društvene igre, kao i proslave rođendana, a sve to pomaže aktivnom starenju i održavanju blagostanja. Crveni krst ohrabruje međugeneracijsku saradnju, projekat u kom stariji podučavaju, druže se sa učenicima i predškolcima, crtaju, pevaju, boje i stvaraju. Mladi i stariji volonteri zajedno sprovode akciju Selu u pohode, obilaze sela, provode vreme sa meštanima i edukuju ih.
Na poziv da poruče nešto mladima, obe sagovornice su rekle da razumeju da je i njima teško i da imaju puno ljubavi i podrške za njih. One su spremne da raširenih ruku uvek podare savet i potporu, jer su one i bake i majke i ćerke, i zato ni mi ne smemo da zaboravimo da ispružimo ruke ka njima, ka svima kojima bi taj zagrljaj značio povezanost, prihvaćenost i sigurnost.
autorka Anica Manojlović, polaznica novinarske radionice Medija Haba Kragujevac
