Veliku pažnju javnosti, početkom ove godine, privukla je vest o pogibiji radnika na gradilištu u centru Kragujevca, pošto je to bio drugi slučaj sa smrtnim ishodom koji se za samo tri meseca dogodio na istoj građevini. Ova stradanja na radnom mestu, zbog pada sa visine, deo su sumorne statistike koja ukazuje da je u proseku oko 50% ukupnog broja poginulih radnika u Srbiji bilo zaposleno u delatnosti građevinarstva.
Pored zvaničnih podataka o broju povreda i smrtnih slučajeva zbog radnog angažovanja, o tome koliko se pažnje posvećuje zaštiti i merama koje bi osigurale bezbednost radnika, ali i o drugim uslovima rada na gradilištu, možda ponajbolje govori anonimno svedočenje građevinca sa bogatim radnim iskustvom u Srbiji i drugim zemljama.
Ovde kod nas zaštite na radu nema nikakve. Radiš na ploči na sedmom spratu i ništa nije ograđeno. Povrede se dešavaju i česte su, izvođači radova su obavešteni o tome, ali nema tu neke naročite reakcije. Sada se sve to ovde kod nas rešava upravo onako kako sam video da se rešava dok sam radio u Rusiji- parama.
Ovaj majstor građevine koji radi na jednom od kragujevačkih gradilišta svedoči da nije samo bezbednost na radu problem, već i opšta nesigurnost radnog statusa građevinskih radnika proistekla iz nepoštovanja zakona.
Ti si bukvalno potrošna roba, dok si tu, tu si, kad te nema, nema ni veze, dovešće nekog da te zameni. Angažovaće Turčina ili nekog drugog stranog radnika, što je u Kragujevcu izuzetno primetno. Šta je uzrok tome, da li nedostatak naše radne snage, jer je činjenica da niko neće da radi ovaj posao. Kod mene na gradilištu trenutno ima 70% penzionera i ljudi mojih godina, znači oko pedesete. Na primer, Turčin i ja radimo isti posao i on je plaćen četiri puta više nego ja. On potpisuje ugovor u Turskoj, a radi kod nas, kao što smo mi nekada potpisivali ugovore ovde, a radili u Rusiji. Eto, verovatno je to i Ruse pogađalo dok smo mi tamo radili, samo što tada nisam obraćao pažnju na to jer nisam bio u svojoj zemlji.
Radnik koji je insistirao da ostane anoniman kaže da u Kragujevcu ne možeš da radiš ako nisi prijavljen i da je to donekle uređeno, ali tvrdi da je reč o fiktivnim ugovorima o radu „na minimalac“.
U ugovoru ti piše sve i da imaš pravo na regres, na plaćen odmor, bolovanje, plaćen put, ali se u praksi ništa od toga ne poštuje. Mi nemamo ništa od navedenog, čak ni plaćene putne troškove. Jedino što imamo je taj obrok na gradilištu. I ti tu ne možeš kao jedinka ništa da uradiš jer, mogu slobodno da kažem, toj gradjevinskoj mafiji ti kao pojedinac ne možeš ništa. Oni svuda imaju svoje ljude i u inspekciji, u sudu, policiji…
Zanimljivo je, kaže, i to koliko su velike razlike na gradilištima u Beogradu i Kragujevcu, iako su to gradovi u istoj državi, gde bi trebalo da važe isti zakoni.
Kada sam se zaposlio u Beogradu, nisam mogao da počnem da radim dok ne prođem lekarski pregled. Dobijali smo radna odela i cipele i tada smo radili na par gradilišta, pa si negde morao da nosiš opremu, a negde nisi. Mogao si da radiš kako ti odgovara, dok nismo došli do Kule Beograd. E tu nismo mogli da uđemo na kapiju bez zaštitne opreme. Skele su pravili posebni radnici koji samo to rade. Italijani su bili izvođači i to su proveravali, ako skela nije potpuno u redu, nema penjenja. Tada se čeka da majstori ponovo dođu da je preprave i tek kada se stavi zeleni karton, onda možeš da se penješ. Te skele su bile drugačije, bile su zatvorene tako da je zapravo nemoguće pasti sa nje, a čak se i ispod svakog sprata nalazila dodatna zaštitna mreža. Zaštitni pojas smo morali da nosimo već na visini od metar i po. Eto, tu su bili baš rigorozni što se tiče svega i ja se nigde nisam sreo sa takvom zaštitom radnika, čak ni u Nemačkoj.
Iako je u građevinski posao ušao bez prethodnog iskustva i bez dovoljno svesti o tome kakvoj se opasnosti izlaže, rad na gradilištima u Rusiji, Slovačkoj, Nemačkoj i Srbiji, omogućio mu je, ne samo da usavrši zanat, već i da se lično uveri u to kako razlike u pristupu poslodavca, pre svega, u pogledu poštovanja mera zaštite, utiču na sigurnost zaposlenih i smanjuju mogućnost da se dogode povrede. Nemačku ističe kao zemlju u kojoj se zakoni poštuju i sprovode, bez razlike da li su u pitanju domaći ili strani radnici.
Oni su mnogo rigorozni što se tiče svega, počev od ugovora koji potpisuješ tamo kod izvođača radova. Od starta si osiguran i to znači da ako ti se desi nešto na gradilištu ili na putu od stana do posla, sve to firma pokriva. Tamo se obavezno radi i lekarski pregled. Što se tiče zaštite, na njihovo gradilište nisi mogao da uđeš bez šlema, zaštitnih naočara, dugačkih zakopčanih rukava, radnog odela, cipela sa metalnom zaštitom na prstima… U Nemačkoj je razlika i ta što se za svaki sektor dobija posebna oprema, za varenje, za armaturu… jer nije svaki posao isti, pa tako ni oprema ne bi trebalo da bude ista.
Kako navodi, poštovanju zakona sigurno doprinosi i redovna inspekcija koja se sprovodi. Za nenošenje zaštitne opreme, prvi put kazna je novčana, drugi put je takođe novčana, ali u većem iznosu, dok treći put sledi otkaz i momentalno napuštanje gradilišta. Za razliku od Nemačke, u Rusiji se, tvrdi, sve rešava parama.
Imali su oni tamo njihovu inspekciju koja je obilazila, pa si morao da nosiš šlem i morao si da imaš zaštitu, ali se mi nikada nismo upoznali sa Zakonom zaštite na radu. Oni dođu, donesu ti jednom u šest meseci upitnike koji su već popunjeni, ti potpišeš i to je to. Postojale su neke novčane kazne, ali nikad zapravo nikom nije naplaćeno, u slučajevima nepoštovanja te zaštite, uvek je prolazilo uz neku opomenu. Kada su se dešavale povrede na radu, to nikada nije prikazano kao takva povreda. Ja sam u Rusiji prisustvovao incidentu gde je čovek propao kroz ploču, polomio ključnu kost, rebra, a prijavljeno je da je pao u svom stanu dok je popravljao luster. Bio si bezbedan onoliko koliko sam sebe obezediš. Ako nisi lenj da napraviš tu skelu kako treba, učvstiš je, zakačiš pojas, onda si bezbedan.
Upoređujući iskustva iz različitih država, ovaj građevinski radnik svoje svedočenje završava bez puno optimizma da će se situacija u Srbiji u dogledno vreme izmeniti na bolje. On smatra da je srpski radnik obezvređen i tvrdi da je dolazak stranih majstora na domaća gradilišta uticao da se dodatno pogoršaju uslovi za naše radnike. Ako se ovako nastavi, zaključuje, za neku godinu srpski majstor će isčeznuti kao vrsta.
autorka Milica Vesović, polaznica novinarske radionice Medija Haba Kragujevac
