Iz Glave

Početkom septembra Zaštitnik građana osmu godinu zaredom, u saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i opština, dodelio je nagrade i priznanja lokalnim samoupravama koje su u 2023. najviše doprinele razvoju pristupačnosti u svojim sredinama. Uz još par gradova i opština, Kragujevac je osvojio nagradu za unapređenje pristupačnosti kulturnih sadržaja.

Ma koliko se trudio, dok sam čitao ovu vest u njenom originalnom obliku, već negde kod “gradova, opština i gradskih opština” sam zalutao i izgubio se. Upao sam u mrežu nerazumljivih konstrukcija razumljivih pojmova: unapređenje, korisnici, pristupačnost, instalacije, prostori, objekti, incijative…

Cela stvar mi je postala jasnija kad sam na fotografijama sa uručenja nagrada video da je u sve “umešan” Vladimir Marković, izvršni direktor Foruma mladih sa invaliditetom, diplomirani istoričar umetnosti, inače saradnik Galerija legata Nikole Koke Jankovića.

Vlada je ovih dana “proslavio” tačno 40 godina koliko je osoba sa invaliditetom. Ne samo zato što se dugo poznajemo Vlada je, mislim da tu ne grešim, za većinu ljudi u Kragujevcu simbol, sinonim za upornost, istrajnost i borbu za ravnopravan položaj osoba sa invaliditetom. Vlada je OSI heroj, što bi se reklo. Zato sam ga i pitao da mi sve ovo malo komplikovano “prevede” I pomogne da razumem.

Nije komplikovano. Drugačije ne može da se kaže. Oblici pristupačnosti zavise od oblika invaliditeta. Šta je, recimo, meni najbitnije – fizička pristupačnost, pristupačnost fizičkom okruženju, javnim površinama, saobraćajnicama i tako dalje. Da li ja to sad, u ovom trenutku imam? Nemam, pogledaj gde ti sediš,a gde ja sedim?

Sedimo u bašti jednog od mnogobrojnih gradskih kafića. Ista je kao i sve druge. Sedim na platformi za stolom, Vlada pored platforme, u  kolicima. Pričamo o oblicima pristupačnosti, o komunikacijama i informacijama. Vlada priča o značaju svih oblika pristupačnosti jer tu su svi, na kraju krajeva, različiti tipovi invaliditeta, slepi – slabovidi, gluvi – nagluvi… A, opet, najviše se priča o telesnom invaliditetu i problemima fizičke pristupačnosti.

Ne možeš ni da pretpostaviš koliko ima ljudi sa problemima u kretanju, hodanju. Po onom starom popisu iz 2011. godine imao si 13.317 osoba sa invaliditetom na širem području gradam, u užem delu 10 hiljada, a od toga sa telesnim invaliditetom 7 hiljada. Na sve to dodaj one koji su privremeno u problemu, polomio nogu, kuk, tri – četiri meseca, godinu dana vezan za kolica, štake, hodalice. Gde je taj narod? Pokaži mi prstom gde su ti ljudi. Kad dođeš u situaciju da izađeš iz kuće tu si u velikom problemu. Ima mesta gde ne možeš da dođeš, ne možeš da uđeš, nije uopšte pristupačno u meri, u kojoj bi trebalo da bude. Mnogo znači kad možeš samostalno da se krećeš. Za ljude bez problema to je ništa. A to ti je u stvari pravo na normalno i samostalno kretanje. Bez samostalnog kretanja nema normalnog života. Bez toga ne možeš da se integrišeš u društvo. Ne možeš ti da očekuješ da se ljudi koji su u kolicima, bilo koje dobi i iz bilo kog razloga, da li je to oboljenje, da li je to povreda, nebitno, ne možeš od njih da očekuješ da se sutra integrišu u društvo. Oni postaju biljke koje su zatvorene u svojim sobama, upućeni su samo na svoju porodicu, gube prijatelje. To je u potpunosti jedan oblik segregacije i diskriminacije.

Ipak vi ste dobili nagradu za unapređenje pristupačnosti kulturnih sadržaja. Zašto su Kragujevac i vaš Forum insistirali na kulturnoj inkluziji?

Uvek se insistira na fizičkoj pristupačnosti, na rampama, kosinama, prilazima, mi smo tu uradili dosta, dobijali smo ko zna koliko nagrada. Ali šta je sa pristupačnošću informacijama, šta sa komunikacijima, šta je sa onim što je podjednako bitno, a to je kulturna inkluzija. To znači – kako ćeš kulturni sadržaj koji je bitan za sve građane ovoga grada koji se bave kulturom, umetnošću, koji su ljubitelji umetnosti, kako ćeš taj sadržaj da daš, da približiš ljudima, da napraviš modalitet. Ali modalitet koji radi, da ljudi stvarno mogu da dođu tu, da mogu stvarno da imaju direktan dodir sa umetničkim delom, u skladu sa svojim mogućnostima. Ako ne može da vidi onda svakako može da oseti. To je vrsta haptičkog posmatranja, taktilni dodir koji vodi toj vrsti haptičkog posmatranja. Recimo, slepi i slabovidi imaju izgrađen taj taktilni dodir da mogu da čitaju, da mogu da percipiraju stvari na svoj osobeni način i tako to funkcioniše ceo život. Mi to nemamo.

Ali cilj je dakle da svi budemo potpuno ravnopravni u mogućnosti doživljaja kulturnog sadržaja, bez obzira da li si ili nisi osoba sa invaliditetom.

Naš Forum je zajedno sa Muzejom i Savezom slepih i slabovidih prošle godine realizovao taktilnu izložbu vajarskih dela iz zbirke Legata Nikole Koke Jankovića. To je ta interaktivna percepcija. Tada su slepe osobe bili vodiči ljudima koji nemaju senzorne probleme. Vode te kroz izložbu, staviš masku i ideš kroz taj prostor sa slepom osobom koja tvoje ruke stavlja na skulpturu da pipneš, dodirneš. Ti tu opipavaš, ali ne možeš da osetiš ni 2 posto onoga što oni zaista osete. Ne možeš da dođeš do estetkog doživljaja. Ali šta možeš? Možeš barem tih 10 minuta da budeš u situaciji slepe osobe i da vidiš kako to izgleda zaista, da pokušavaš da daš neki svoj doprinos razvoju nekog tvog malog sklopa u glavi koje je taktilno pa ćeš da vidiš li možeš da prepoznaš, da li je to akt ili da je to portret. To je interaktivno percepcija umetničkog dela. Ujedno ona je dvojaka, ona ima i tu socijalnu, sociološku ravan. Ona jednostavno radi na na povećanju empatije kod ljudi koji nemaju senzornih problema. Onda su ljudi drugačiji. Drugačija su onda i odlučivanja o tom čoveku sa poblemom. Drugačije se gleda na njihove potrebe, probleme sa kojima se bori svakodnevno. Onda vidiš da to nije nikakav bes nego nasušna potreba kako bi mogli normalno da funkcionišu, normalno da žive, koliko toliko normalno da žive.

Dobro, sve ste to lepo napravili, dobili nagradu, ali kolika je posećenost, koliko su ljudi kojima je to namenjeno zainteresovani? Imaju li informaciju o svemu tome?

Ti načini komunikacije su sasvim dobri. Svi su dobrodošli. Oni se obično organizuju po grupama i dolaze kod nas. Mi smo pre neki dan imali grupu esperantista iz svih delova sveta, mislim iz ukupno 40 zemalja: Amerike, Čilea, Brazila, Češke, Engleske, Nemačke… Oni su obišli galeriju, pogledali izložbe i bili fascinirani. Ja čuvam fotografuje na kojima se vidi njihova reakcija dok dodiruju skulpture. Ti ljudi ne foliraju, ne znaju da glume. Tih pola sata neke estetike, neke lepote koja ulazi u njihov život, koja ih oplemenjuje, potpuno je nova dimenzija za njih. Njihovi osmesi, njihove reakcije, oduševljenje, to je nešto nepocenjivo. Meni je to najveća nagrada.

Koliko je sve ovo što ste radili izuzetak, eksces a koliko možda naznaka neke nove prakse, najava da će sve da se razvija dalje, da postane uobičajeno, opšte mesto kao u svetu?

Da bi bilo opšte mesto mora da postoji volja i želja kustosa da tako nešto radi, da oni imaju visok stepen senzibilisanosti prema tim ljudima, prema njihovim potrebama i problemima koji imaju. To je pod jedan, a pod dva moraju da znaju svetske tokove, kako se radi u svetu, moraju da buduinformisani. I ono što je ključno – to je novac. Sve naše izložbe finansira grad Kragujevac, oni su prepoznali da postoji kontinuitet u radu jer ne možemo mi sa jednom ili dve izložbe da napravimo kritičnu masu. Radili smo ukupno četiri izložbe. To je ono što ja hoću, to je moja satisfakcija. To je suština, negovanje publike, da to bude stalno, a sve to zavisi od lokalne saamouprave. Vraćam se na na bitnost kontinuiteta. Važna je činjenica da se ljudi koji ne mogu da vide, ali koji mogu da osete i to dožive, pojavljuju kod nas u galeriji sve više i više.

Sve vaše izložbe su digitalizovane?

Više se u naslovu i ne pominje inkluzivno. To se podrazumeva. Svaka izložba koja se radi, svaki katalog. Zbog toga sam mnogo ponosan i na ekipu sa kojom radim. Jer sve što se radi, izložba, recimo, ima svoje trajanje.  Šta posle? Digitalizovana je u smislu inkluzije, ali ne samo osobe sa invaliditetom, ona je pristupačna svima bez obzira da li imaš invaliditet ili ga nemaš. Sve to može da se vidi u našoj bazi podataka koja se nalazi na internet strani – https://legatkoka.rs/.  Kao stalno svedočanstvo ostaje tekst kustosa, prevod na engleski, auditivna podrška i multimedijalna prezentacija, prevedena i titlovana na srpski i engleski uz podršku znakovnog prevodioca. To je digitalizovano u potpunosti. Ali nije kraj. Svaka skulptura je fotografisana posebnom tehnikom, pa je napravljena virtuelna prezentacija gde možeš svaku skulpturu iz svakog ugla da vidiš i uveličaš do maksimalne veličine monitora uređaja na kome gledaš izložbu.

Koliko je sve ovo o čemu pričamo na neki način elitno. Pre svega, mislim u odnosu na ljude kojima je namenjeno imajući u vidu probleme egzistencijalne prirode sa kojima se svakodnevno susreću?

Ne mogu da se bavim ljudima u tom obimu, nisam toliko moćan, niti imam te kapacitete da nekog nateram da ide na izložbe. Kod nas dolaze ljudi koje ovo interesuje. Sve što je do mene, do nas mi smo uradili. Nekad sam se zaluđivao i pitao zašto naše osobe sa invaliditetom ne dolaze više, u većem broju. Nešto smo uradili ipak, na samom početku sam tako mislio. Onda sam shvatio da to treba prepustiti njihovoj savesti. Jer to stanje, moje stanje u kolicima i problemi koje to nosi su sociološki problemi. Invalidnost kao invalidnost nije nije moj problem, već problem društva. Sve izložbe koje se prave su posećene, nama ljudi dolaze, oni su tu kao i svi ostali, nema tu nikakve diskriminacije. Nema ni nekakve ekskluzivnosti jer svi smo uključeni. Percipiramo u skladu sa svojim mogućnostima. Meni broj nije bitan. To je isto kapitanje zašto ne dolazi 10 hiljada ljudi u pozorište nego dolazi 200. Osobe sa invaliditetom su odlični posetioci. Imaš posetioce koji dođu samo da bi se slikali, protrče, ništa ne pitaju a ovi idu od skulpture do skulpture, čitaju legende na brajevom pismu koje se nalazi ispod skulpture, znaju o čemu se radi jer tu ide i kratak opis o čemu se radi, idu i prođu celu izložbu. Zadrže se i po sat vremena. Možda su i zahvalnija publika. Ja se nadam da smo nešto učinili da oni nesmetano pristupe našim umetničkim sadržajima.

autor Miroslav Miletić

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.