U poslednjih 18 godina, lokalni mediji u Srbiji pretrpeli su drastično smanjenje kadrova, pa su neke redakcije ostale bez 40, a druge bez čak 70 posto zaposlenih, pokazalo je istraživanje Lokal presa. Kao glavni uzrok ovakvog osipanja novinara navodi se neravnopravan tretman koji lokalni mediji trpe u odnosu na druge medije, a pre svega, nemogućnost da se u tržišnoj utakmici bore za reklame sa velikim nacionalnim emiterima.
To je dovelo do otpuštanja fotoreportera, tonaca, kamermana, lektora, grafičara i drugih zaposlenih koji su nekada činili lokalne redakcije, ali i do smanjena primanja, velikog broja radnih sati i neplaćenog prekovremenog rada za one koji su ostali. Poslove svojih bivših kolega, voljno ili nevoljno, preuzeli su novinari, koji su svojim redovnim obavezama pridodali još nekoliko dodatnih, ali bez povećanja zarada.
Kragujevačka novinarka Violeta Glišić ističe da je situacija slična i u lokalnim dopisništvima, koja su nekada brojala i po desetak zaposlenih, a sada u njima, izuzev dopisništva RTS-a, radi samo po jedan ili dva novinara. Ona objašnjava da su ranije novinari, zaposleni u štampanim ili online medijima, na terene uglavnom odlazili sa fotoreporterima koji su pravili odlične fotografije i na taj način ilustrovali tekstove. Danas je i to zadatak novinara.
Osim što treba da pronađe sagovornike, razgovara sa njima i snima ili hvata beleške, novinar mora i da ih fotografiše. Zatim piše tekst, a u nekim redakcijama je potrebno i da obradi fotografije sa terena i da sve to ubaci na sajt. Ima zadatak i da u arhivi pronađe hiper linkove (tekstove slične tematike), koje treba da ubaci u tekst, kako bi čitaoci mogli da kliknu i na njih i time povećaju čitanost sajta.Na kraju, kada tekst bude objavljem, novinar treba da osmisli copy za društvene mreže i postavi ga kao objavu. Tako da novinari danas, osim svog, obavljaju i posao fotoreportera, administratora sajta i digitalnog menadžera. Sve to za istu platu kao i ranije, kaže Glišić.
Ona ističe da ti dodatni, tehnički poslovi, oduzimaju mnogo više vremena od samog pisanja teksta, što može da dovede u pitanje kvalitet novinarskog rada. Sigurno je i da čitaoci ostaju uskraćeni za dobre fotografije, jer je jasno da novinari ne mogu da “uhvate” i da vide sve one trenutke koje bi na terenu primetili fotoreporteri, fokusirani isključivo na taj deo posla.
Da je položaj novinara, a naročito novinarki, sve lošiji iz godine u godinu, zabeležili su i izveštaji NUNS-a, u kojima uslove u kojima rade novinari opisuju kao teške, osećaju se potplaćeno, a radni status im je nesiguran jer veliki broj njih radi po ugovorima o delu ili privremenin i povremenim poslovima.
Iako je novinarstvo tradicionalno ženska profesija i oko 60 posto zaposlenih čine žene, one se nalaze na rukovodećim položajima tek u 20 posto medija, uglavnom u online portalima. Mnoge zbog pritisaka kojima su izložene, nemogućnosti napredovanja i loših primanja, razmišljaju da napuste profesiju.
Po rečima generalne sekretarke NUNS-a Tamare Filipović, iako su radna prava novinara i novinarki regulisana, ne samo Zakonom o radu, već i odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima, oni ih često žrtvuju zarad profesionalnih prava i opstanka medija u kojima rade.
Ključna strategija za poboljšanje položaja novinarki je pre svega njihovo osvešćivanje. Moraju da postanu svesne pritisaka, manipulacija i maltretiranja kojima su izložene, a njihove kolege nisu. Druga stvar je novi Zakon o javnom informisanju koji predviđa rodne interne politike, koje treba da postoje u svakom mediju. One bi trebalo da poboljšaju, ne samo položaj novinarki unutar redakcija, već i izveštavanje o ženama, jer je u nekim ranijim istraživanjima primećeno da su one u medijima zapostavljene i kao sagovornice i analitičarke koje mogu da pruže kvalitetno stručno mišljenje, objašnjava Filipović.
Novinari i novinarke bi, kako kaže, trebalo da se teoretski dobro upoznaju sa svojim pravima, a zatim i da ne dozvole da ih bilo kakva vrsta pritisaka obeshrabri, već da se za svoja prava bore, a pritiske uvek prijavljuju.
Jedan način borbe svakako predstavlja i sindikalno organizovanje, koje je veoma teško ostvariti u novinarskoj profesiji, budući da u mnogim lokalnim redakcijama radi po jedan ili dvoje novinara, a često su u toj ulozi i sami vlasnici medija.
Zbog toga je, po mišljenju Marka Miletića, odgovornog urednika portala Mašina, koji se bavi radnim pravima, potrebna neka vrsta “parasindikalnog organizovanja”, nešto što je između sindikata i novinarskih udruženja, a što bi efikasnije štitilo prava novinara.
Sindikalno organizovanje bi doprinelo tome da se novinari i novinarke udruže, kako na lokalnom, ali po mom mišljenju, značajnije bi bilo na nekom širem nivou. Možda po regionima ili oblastima u Srbiji. Nužno je da se prepoznamo i ispomažemo, jer delimo iste probleme. Sa druge strane, i sami novinari moraju da se bore za svoja prava. U našoj redakciju smo uveli četvorodnevnu radnu nedelju i kvalitet i broj tekstova se nije smanjio, već se povećao. Ljudi su motivisaniji da rade. Tako da je možda i neki interni dogovor unutar redakcija način da zaštitimo svoja prava, objašnjava Miletić.
On je dodao da je neophodno da se novinari prvo detaljno informišu o svojim pravima, da traže njihovu zaštitu i da ne odustaju od borbe, jer im niko neće pomoći ukoliko prvo sami sebi ne pomognu.
