Život između pitanja i posledica
O bezbednosti novinara najčešće govorimo tek kada se neki incident već dogodi: kada neko bude napadnut, najranije – kada se pojavi pretnja ili kada reaguje neko udruženje. Ipak, to bi, valjda, trebalo da je očigledno: na lokalu, bezbednost novinara ne ugrožavaju samo incidenti. Ugrožava je – svakodnevica.
Poslednjih godina promenilo se gotovo sve, osim jedne stvari: očekivanja od novinara da ćute kada je to „poželjno“. Razlika je u tome što su danas pritisci sofisticiraniji, razuđeniji i, što je možda najopasnije – normalizovani, dok je sve više tema koje postaju „nepoželjne“, ne zato što nisu važne, već zato što nekome ne odgovaraju. U takvom ambijentu, novinar koji insistira na profesionalnim standardima postaje izuzetak i, često – problem.
Promenjena je atmosfera u društvu, a prostor za rad u javnom interesu, kao novinarima i novinarkama postao nam je još uži, dok su pritisci, naizgled „suptilniji“, postali sve konstantniji. A bezbednost novinara se, u društvu koje voli da se hvali da je demokratsko, gradi ili urušava – svakog dana.
Kao urednica lokalnog medija, vodim se principom da novinarstvo mora biti u službi etike i javnosti, a ne bilo čijih interesa. Kroz Krug želimo da pokažemo kako zamišljamo pravednije i otvorenije društvo i trudimo se da njegovoj izgradnji doprinosimo To uopšte nije lako, jer živimo u vremenu podela koje se produbljuju i proizvode nove nepravde, dok se mi kao novinari, u traganju za istinom, suočavamo i sa pitanjem – šta će objavljivanje neke teme sve pokrenuti?
Ako pišemo o temama od javnog interesa o kojima neki drugi mediji biraju da ćute, suočavamo se sa raznim ‘sugestijama’, „prijateljskim“ pitanjima: „Šta to tebi treba?“, a sve češće i sa ugrožavanjem egzistencije. To „ugrožavanje egzistencije“ jedna je od ključnih, a najmanje vidljivih dimenzija bezbednosti.
Na lokalu, retko će vam neko otvoreno reći da nešto ne smete da objavite. Mnogo je verovatnije da će vas jednostavno preskočiti. Neće vas pozvati na događaj. Neće vam poslati informaciju. Neće na vreme, ili neće uopšte odgovoriti na vaša pitanja. Doživljavamo sada da, na lokalu, naši projekti koji su godinama ocenjivani kao kvalitetni, odjednom postanu „nedovoljno dobri“ za prolaz na konkursima. Znamo da je to ne samo signal već i poruka: postoje teme čije pokretanje ima cenu. A kad konkurišemo projektima kod evropskih fondova, onda nas neki gradski funkcioneri javno nazovu „špijunima“ i „takozvanim nezavisnim medijem“.
Na lokalu anonimnosti nema
Novinari koji ne žive u malim sredinama lakše mogu da se sklone iz neke priče. Na lokalu to nije baš izvodljivo, jer u malim sredinama ne postoji distanca između onoga o čemu pišete i onoga što živite. Ne postoji anonimnost, jer u malom gradu svi znaju gde živite i gotovo svakog dana se srećete sa nekima o kojime ste pisali, a kojima se to „pisanje“ – baš i ne dopada.
Kao novinarka – dobro znam kako ponekad dugo ne mogu da „izađem” iz teksta nakon što ga objavimo, već sa njim nastavljam da živim. U takvom svetu svaki pogled, svaka rečenica, svako: „Šta si ono pisala?“ postaju deo profesionalne realnosti. Ta vrsta izloženosti menja percepciju rizika. Ne zato što je svaki susret opasan, već zato što je svaki moguć. A čak i ne mora da bude susret: jednom će vam jajima gađati terasu (neki baš dobar strelac), drugi put slomiti retrovizor, treći put staklo na petim vratima, sve valjda – opomene radi.
Vlastima smo smetali zbog redovnog izveštavanja o protestima. Nisu im smetali mediji koji izveštvaju samo o protestima onih koji ih podržavaju, iako je portal Krug izveštavao u oba slučaja. Valjda su profesionalni mediji oni koji su i nedavno, o protestima poljoprivrednika širom Srbije izvestili samo kada je trebalo da saopšte da blokada više nema, a nedeljama vest o tome nisu objavili, čak ni kao servisnu informaciju o prohodnosti puteva i saobraćajnica, građanima tako važnu.
Novinari su istovremeno i svedoci i meta
Često se naazimo između različitih grupa, u prostoru gde tenzije lako prerastu u incidente. U takvim situacijama, profesionalna distanca postaje dodatni izazov, dok u toj „tampon zoni“ samo pokušavamo da radimo svoj posao. Pojedine pristalice vlasti na protestima prošle godine pokazivale su nam ispružene srednje prste obe ruke. Takvi ispadi možda se ne bi događali da na protestima većeg rizika ne nosimo prsluke sa vidnim „press“ oznakama koje ih, čini se, dodatno iritiraju.
Ako neko iz mase smatra da zaslužujete psovku samo zato što ste novinarka, onda nešto sa našim društvom debelo nije u redu, ali – manji je greh nekog „običnog“ pristalice bilo koje stranke. Mnogo je veći kad (imamo to dokumentovano kroz video snimak), lokalna SNS funcionerka u naš mikrofon, tokom trajanja protesta, prolazeći – izgovori: „A ti, uzimala si pare od Nebojše, sećaš se?“
Nama je savest čista, ne postoji bilo koji Nebojša od kojeg je portal Krug dobijao novac, još manja je verovatnoća da smo ga od bilo koga „uzimali“. Sada pokojni Nebojša Simović bio je načelnik Raškog okruga i predsednik Gradskog odbora SNS, pa smo javno zamolili da to pitanje „novca koje smo uzimali“ kraljevački naprednjaci sami pokrenu, istraže i – obrate se građanima sa dokazima.
Možda gospođa i nije mislila na tog Nebojšu, jer se jedan moj prijatelj pronašao u toj priči i skoro prestao da se javlja. Čovek svakog proleća organizuje jedan manji festival koji smo godinama pratili bez dinara naknade, a on je poverovao da je gospođa možda njega optužila da nam je plaćao medijsku podršku. Naravno da je medijima ta vrsta usluga jedna od osnovnih koju imaju i da bi bilo lepo da svaki svoj posao možemo da naplatimo, ali – mi smo godinama podrška civilnom sektoru i građanskim inicijativama, formalnim i neformalnim, i to kao po pravilu – potpuno besplatno.
Anonimnost mnogima daje hrabrost
Delu opozicije smeta što im je, kako tvrde, Krug „nedovoljno naklonjen“, kao da novinarstvo podrazumeva svrstavanje, a ne odgovornost prema javnosti.
U takvom svetu – digitalni prostor postao je produžetak pritisaka, jer je njihov značajan deo preseljen u digitalni prostor. Komentari, poruke, kampanje diskreditacije upućene na račun redakcije ili mene kao urednice često su anonimni, ali deluju organizovano. Nisu to samo uvrede, već poruke koje prave spiralu pretnji i podstiču na nasilje. Imamo „pacijenta“ koji sa dve IP adrese ostavlja strašne komentare na račun medija, urednice i lokalnih aktivista. Svestan je da ih nećemo objaviti (komentare objavljujemo tek posle moderacije, a ovi ne prolaze zbog jezika mržnje), ali – on ne odustaje i kao da uživa u etiketiranju i zastrašivanju. Uostalom, za tastaturom su svi hrabriji nego u stvarnom životu.
Anonimnost daje hrabrost onima koji u realnom životu ne bi izgovorili ni deo onoga što napišu na društvenim mrežama. Posledica toga je da, vremenom, novinari na lokalu razvijaju neku vrstu otpornosti, naviknu se i pomere granicu onoga što smatraju neprihvatljivim, a to – nikako nije dobro. Korak nakon onog koji podrazumeva da se na uvrede naviknete, je onaj kojim možete da počnete da birate teme pažljivije nego što biste želeli. To je prostor u kojem nastaje autocenzura, a mi je ne želimo, jer odgovorno novinarstvo i autocenzura ne mogu „ruku pod ruku“. Drugi problem je kad sagovornici hoće našim novinarima da ispričaju svoju priču i iznesu problem sa kojim se suočavaju, ali sve češće odbijaju da iza te priče stanu javno, imenom i prezimenom:
Jaoj, nemoj, molim te, pa poješće me ako saznaju da sam se obratio/la Krugu. Najbolje je da vi napišete da ste, kao, ovo sami saznali, šta će vam dokazi? Vi ste novinari, valjda treba da budete hrabri?
I tako – ostajemo sve usamljeni u pokušajima da ljudima ukažemo na razliku između hrabrosti i odgovornosti za javno izgovorenu ili napisanu reč, a veština prepoznavanja te razlike i jeste nešto što je urušilo današnjicu.
Jednostavno, i dalje je mnogo onih koji veruju da svako može, bez dokaza, da diskredituje nekoga, a mnogi, u isto vreme – i ne žele da budu prepoznati kao oni koji bilo šta kritikuju ili izlažu sudu javnosti, što dodatno otežava naš posao.
Ono što digitalne pretnje čini još opasnijim nije samo njihov sadržaj, već činjenica da druga strana, koja je za pretnje i pritiske odgovorna, često nema nikakve posledice. Time im društvo šalje poruku da je njihovo ponašanje dozvoljeno. A kada nešto postane „dozvoljeno“, postaje i učestalo.
Ipak, treba istaći da u Kraljevu, uprkos pritiscima i verbalnim incidentima, nije bilo ozbiljnih u kojima su novinari fizički povređeni. To ne znači da problema nema, ali možda znači da postoji granica koja još uvek nije pređena.
I dalje biramo da pitamo
U redakciji portala Krug svakodnevno pravimo balans između odgovornosti prema javnosti i zaštite naših novinara. Nisu svi pritiscima jednako izloženi i to, smatramo, nije slabost, već naš izbor i način da redakcija opstane, zato što znamo da novinarstvo nije samo traganje za odgovorima na pitanja od javnog interesa, niti je to samo traganje za istinom i objavljivanje informacija, već i spremnost da se izdrže posledice.
Bezbednost novinara na lokalu danas nije pitanje jednog incidenta. To je zbir svakodnevnih situacija u kojima odlučujete da li ćete ćutati ili pitati. A mi odlučujemo da pitamo.
Strah u našem poslu postoji i smatram da ga nije sramota priznati, ali zaista – novinarstvo ne može da se zasniva na strahu, već samo na odgovornosti. Zato biramo da verujemo kako poverenje čitalaca koje imamo, a na kojem radimo duže od deset godina, jeste dokaz da za svaki strah imamo štit u profesionalnom integritetu, redakcijskoj i solidarnosti sa kolegama, ali pre svega u odluci da prema profesiji imamo lične granice ispod koji se nikada ne ide. Kad bismo to uradili, odustali bismo od svega što smo godinama gradili. A na tom putu i danas verujemo da vlast ne postoji da bi bila korektiv medija, već da novinarstvo postoji da bi bilo korektiv vlasti, a ne sluga. Oni koji na sluganstvo pristaju neka se sete izreke kako nijedan sluga nikada nije – dovoljno dobar.
autorka Marina Dabić, odgovorna urednica portala Krug
