Kada ste novinarka nezavisnog medija u atmosferi koja trenutno vlada u Srbiji, automatski ste označeni i kao opozicioni medij, što danas može biti veoma opasno ukoliko svoj posao pokušavate da radite odgovorno i pošteno. Biti takva novinarka u Lazarevcu još je teže, jer se na terenu najčešće nalazim sama — na protestima, ispred kordona policije i žandarmerije, za koje ponekad nisam sigurna ni da li su zaista pripadnici službi, budući da je reč o licima bez standardnih obeležja, imena i serijskih oznaka.
Kao urednica medija čiji je osnivač udruženje Centar za rast i razvoj, upravo sam ja ta koja se najčešće nalazi u takvim situacijama. Nemam kolegu snimatelja, a koleginice angažovane na portalu znatno su mlađe od mene, praktično vršnjakinje moje dece, i jednostavno ne dolazi u obzir da nečije dete šaljem u takve okolnosti. Sve dodatno otežava činjenica da ovaj posao radimo potpuno volonterski, bez ikakvih prihoda.
Da bih obezbedila ličnu egzistenciju i doprinela opstanku portala, novac zarađujem sezonskim radom u restoranu u Hrvatskoj. I to, paradoksalno, dodatno podstiče maštu onih koji bi najradije voleli da nas nema, jer je kombinacija Hrvatska, novinarstvo i žena, idealna za narative koje pojedini žele da plasiraju i zloupotrebe protiv nas.
Ne nosim prsluk niti druga novinarska obeležja, jer verujem da bih time sebi samo nacrtala metu na čelo. Provokacije policajaca doživljavam redovno, i to ne od lokalnih pripadnika policije, već upravo od pomenutih lica, koja mi gotovo nikada ne dozvoljavaju da radim svoj posao, snimam ili postavljam pitanja. Dešavalo se i da me pripadnici žandarmerije guraju, pa čak i fizički izguraju sa mesta događaja.
Tako mi, prilikom dočeka navodnih pešaka sa Kosova, koji su u našem gradu dočekani uz vatromet, pripadnici žandarmerije nisu dozvolili da priđem opštinskim funkcionerima i postavim pitanja o čemu je reč, iako sam imala vidljivo istaknutu novinarsku legitimaciju i uključeno snimanje uživo. Na isti način postupali su i tokom nedavnog građanskog protesta, kada se ispred prostorija SNS-a nalazio veliki broj, nama građanima Lazarevca nepoznatih lica, kao i veliki broj policajaca.
U gradu u kojem se svi poznaju dodatno je teško sačuvati minimum privatnosti i razdvojiti profesionalni od privatnog života. Suočavam se i sa situacijama u kojima se kamerom snimaju moja kuća, dvorište i automobili članova moje porodice, što nije nimalo prijatno, a može biti i opasno. Pored toga, moji snimci se preuzimaju sa društvenih mreža i objavljuju na lažnim Facebook profilima uz najpogrdnije, pa i vulgarne komentare.
Sve to je, naravno, proizvelo osećaj nesigurnosti. Vremenom sam shvatila da se više ne osećam bezbedno ni kada treba da izađem sa unukom, pa biram mesta gde je veća gužva i gde su mi ljudi poznati.
Ipak, ne pristajemo na ulogu žrtve. Ne pristajemo ni na autocenzuru. Uprkos svemu, radimo i dalje, objavljujemo i ostajemo na terenu. Umesto povlačenja, širimo mrežu podrške — kroz povezivanje sa većim medijima, kolegama, udruženjima i novinarskim asocijacijama, verujući da je solidarnost jedini ozbiljan odgovor na pritiske sa kojima se suočavamo.
Naš medij uživa veliku podršku lokalne zajednice, koja se zajedno sa nama bori da opstanemo — kroz donacije, fizičku zaštitu u kriznim situacijama i svaki drugi vid podrške. Sa druge strane, potpuno smo ignorisani od strane lokalnih vlasti, dok se pojedini članovi opštinskog rukovodstva otvoreno rugaju i ismevaju naš rad komentarima na društvenim mrežama.
Od pokretanja portala, pre dve godine, već smo pretrpeli tri napada na sam sajt, jedno gašenje Facebook stranice i dva napada na Instagram profil. Zahvaljujući podršci kolega iz drugih udruženja iz Kragujevca, uspeli smo da se odbranimo i odolimo tim pritiscima.
Ovo nije priča o odustajanju. Ovo je priča o tome kako izgleda život novinarke na lokalu kada odluči da radi pošteno, odgovorno i bez poslušnosti prema centrima moći.
autorka Maria Popović, odgovorna urednica portala Pravo u centar
