Narativ da nismo dovoljno lepi, da nešto propuštamo, da ne izgledamo dovoljno privlačno ili ne ulažemo u sebe koliko bi trebalo, koji nam se svakodnevno nameće sa društvenih mreža, često izaziva osećaj nesigurnosti, pre svega, kod mladih ljudi. Istovremeno, industrija lepote ostvaruje preko 600 milijardi dolara godišnjeg prihoda, a prodaja preko društvenih mreža čini oko 68% globalne prodaje. Dok kompanije zarađuju milijarde, nama ostaje nelagoda. Zato je važno da razumemo zašto određeni sadržaji dolaze do nas.
U momentu nakon što završim skrolovanje, često se osetim ranjivom, daleko od toga da sam ravnodušna,
otkriva studentkinja Katarina Trifunović dok otvoreno govori o tome kako društvene mreže utiču na njen lični doživljaj sebe i sopstvenog tela.
Ti modeli, parametri i šabloni koji se stalno ponavljaju, u nekim trenucima mogu da navedu čoveka da se oseti poražavajuće. Ako nisi u tom okviru, u tom algoritmu, onda odskačeš. Možda ljudima i nije toliko bitno da savršeno izgledaju, koliko da se ne izdvajaju. Taj strah od izdvajanja je problem, kaže Katarina.
Ova dvadesetogodišnja studentkinja razmišlja slično kao i mnogi drugi korisnici društvenih mreža, od kojih se često se može čuti kako imaju utisak da im dan nije dovoljno produktivan, da ne treniraju koliko bi trebalo, da se ne hrane zdravo, da njihovo telo i izgled ne odgovaraju standardima koji se stalno provlače kroz “feed”. Iako svi znaju da su slike na društvenim mrežama filtrirane i selektovane, taj osećaj nekog nedostatka ili nedovoljne privlačnosti i dalje ostaje.
Sama Meta je u internim izveštajima priznala da algoritmi negativno utiču na percepciju tela kod mladih devojaka i devojčica, posebno kroz Instagram. Kada si stalno izložena idealizovanim telima i „savršenim“ životima, prosečnost počinje da deluje kao neuspeh. Kod mladih muškaraca dinamika ide u drugom smeru, ali je jednako opasna. Diskurs „self-improvementa“ često je ulaz u digitalni ekosistem foruma, YouTube kanala i influensera koji promovišu mizoginiju, rigidne rodne uloge i ideju da su žene krive za mušku frustraciju. Tamo se nesigurnost ne pretvara u samopropitivanje, već u bes i tako opsednutost izgledom i statusom, umesto da osnaži, postaje gorivo za nasilnu radikalizaciju i digitalnu i vrlo realnu, offline“, objašnjava Hristina Cvetinčanin Knežević, sociološkinja i feministkinja.
Iz straha da se ne izdvoje previše ili da u nečemu ne budu „manje“ od drugih, korisnici društvenih mreža, kako tinejdžeri, tako i oni stariji, biraju šta će da pokažu, a šta da sakriju. Ta razlika između onog što znamo i onog što osećamo stvara nesigurnost- iskustvo koje nije samo lično, već sistemski uticaj digitalnog okruženja.
Danas osećaj nesigurnosti ne dolazi samo iz naše neposredne fizičke okoline, već iz toga što smo stalno uključeni u digitalni prostor. Ranije smo se poredili sa ljudima iz komšiluka, škole ili posla. Danas se poredimo sa filtriranim, pažljivo kuriranim verzijama tuđih života koje algoritmi dodatno guraju pred naše oči. Problem je što nema pauze – informacije, tuđe priče, tuđa tela, tuđi uspesi… sve je stalno prisutno. Tehnološki skok bio je brži nego što smo psihološki stigli da ga obradimo i u međuvremenu je naša pažnja postala roba. Nesigurnost se jasno vidi u načinu na koji kuriramo sopstvene živote u potrebi da prikažemo idealnu verziju sebe, napominje Cvetinčanin Knežević.
Algoritam prepoznaje naše slabosti i potrebe, a kompanije nam prodaju rešenja
Društvene mreže tako su postale prostor u kome se sopstvena vrednost meri prema šablonima koje nismo sami postavili. Ali, važno je znati da se to nije dogodilo slučajno. Sva naša pažnja, vreme koje možemo da uložimo u skrolovanje, svaki klik na reklamu i svaka interakcija, najvredniji su proizvod današnjice. Kompanije ulažu milijarde u marketing, dizajn interfejsa, psihologiju ponašanja i prediktivne modele sa jednim ciljem: da se na mrežama ostane još malo. Još jedan video, još petnaest minuta koji se lako pretvore u sate. U središtu svega nalazi se algoritam – sistem koji beleži naše ponašanje i na osnovu toga odlučuje šta ćemo sledeće videti. Algoritam gradi digitalno okruženje koje je pažljivo konstruisano.
Ono što definitivno utiče na algoritam je naše ponašanje. Ne moramo da lajkujemo i šerujemo, nekad je i vreme zadržavanja na sadržaju ono što šalje signal da nas neka tema zanima. Algoritam je kao ChatGPT, pokušava stalno da nas zadovolji, da dobijamo ono što želimo. Kreira jedan “bubble” za nas, kaže Maša Đurić, konsultantkinja za digitalni marketing.
Problem nastaje kada taj „bubble“ počne da deluje kao objektivna realnost. Algoritam, po svojoj prirodi, favorizuje sadržaj koji izaziva snažnu emocionalnu reakciju, jer se tako produžava zadržavanje korisnika na platformi.
Algoritmi nisu neutralni, oni pojačavaju sadržaj koji izaziva reakciju, a sadržaj koji podstiče poređenje, zavist, uznemirenost ili divljenje ima visoku emocionalnu “prohodnost”. Ako stalno gledamo isti tip tela, istu vrstu lica, isti model uspeha ili odnosa, počinjemo to da doživljavamo kao standard, a sebe kao odstupanje od njega. To se dešava i kada racionalno znamo da su slike filtrirane i da je sadržaj kuriran. Emocionalni uticaj je jači od racionalnog znanja, napominje sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević.
Ovakav način funkcionisanja algoritma otvara vrata za mnoge industrije, jer je to savršena prilika za plasiranje proizvoda koji se uklapaju u naša interesovanja ili slabosti. Kompanije su daleko brže od korisnika shvatile zakonitosti digitalnog prostora i mehanizme koji njime upravljaju. Dok smo se mi tek snalazili u tom okruženju, one su već razvijale nove, efikasnije modele prodaje, prilagođene logici algoritama i ekonomiji pažnje. Zato marketing poruke više nisu direktne.
Ja verujem da mi kao korisnici bolje reagujemo na sadržaj koji je produciran jednostavno i koji je autentičan, nego na reklamni sadržaj. I samim tim i algoritam to gura. Sve što je reklamnog karaktera naš mozak prvo prepoznaje na nesvesnom nivou da je reklama i ne zadržava se na tome. Palčić odskroluje, algoritam to prepozna kao znak i ne plasira taj sadržaj, pojašnjava Maša Đurić.
Polazeći od toga da svaki proizvod navodno rešava određeni problem, kompanije su shvatile da više ne moraju da pogađaju šta bi ljudi mogli da žele, jer su algoritmi već mapirali naše slabosti, nesigurnosti i potrebe. Zato poruke često počinju direktivama poput „Ovo vam je potrebno“ ili se provlače suptilnije, ali jednako snažne sugestije da bez određenog proizvoda ne možemo da funkcionišemo, da bez konkretne jutarnje rutine dan nije dovoljno produktivan ili da bez određene kupovine ne živimo kvalitetno. Na taj način, potrebe se ne prepoznaju, već se veštački proizvode, u skladu sa logikom tržišta, a ne stvarnim životnim okolnostima pojedinca.
Istraživanje o uticaju društvenih mreža na mentalno zdravlje mladih, koje je 2021. objavio Wall Street Journal, pokazuje da se između 40 i 46% tinejdžera oseća lošije u vezi sa svojim telom nakon korišćenja društvenih mreža. Sem toga, treba reći da i 20 do 60 odsto odraslih prijavljuje negativne emocije povezane sa slikom tela, a preko 20% navodi društvene mreže kao direktan uzrok.
Istovremeno, dostupni podaci ukazuju da industrija lepote danas ostvaruje preko 600 milijardi dolara godišnjeg prihoda, dok prodaja preko društvenih mreža čini oko 68% globalne prodaje. Iza ovih cifara smo mi kao konzumenti. Nama se konstantno plasira narativ da nismo dovoljno lepi, pametni, da nešto propuštamo, da ne izgledamo dovoljno privlačno i da ne ulažemo dovoljno u sebe. Milijarde ostaju kompanijama, a nama nesigurnost.
Veća odgovornost korisnika – put ka stvaranju drugačijeg digitalnog okruženja
Cilj ovog teksta nije poziv na radikalno povlačenje iz digitalnog prostora, niti na brisanje društvenih mreža i potpuno odricanje od savremenih oblika komunikacije. Takav potez, pre svega, nije realan, a moguće da ne bi bio ni koristan. Digitalni svet je već duboko integrisan u naše svakodnevne živote, odnose, rad i identitete. Problem, dakle, nije u samom prisustvu na mrežama, već u odsustvu svesti o mehanizmima koji njima upravljaju.
Zato je prvi korak razumevanje zašto određeni sadržaji dolaze do nas. Još važnije je da kada se suočimo sa nelagodom, zastanemo i zapitamo se odakle taj osećaj dolazi. Da li je on rezultat našeg neposrednog iskustva, onoga što vidimo u ogledalu i živimo u svakodnevici ili je posledica poruka koje smo konzumirali, standarda koji su nam nametnuti i slika koje su nam predstavljene kao norma? Sociološkinja Cvetinčanin Knežević navodi da čak i kada intuitivno osećamo da nešto nije u redu, da nas digitalni prostor iscrpljuje, tu nesigurnost često doživljavamo kao lični problem, a zapravo, ona je deo digitalne arhitekture i to ne slučajno.
Nesigurnost je vrlo funkcionalna emocija u kapitalizmu, jer ako sumnjaš u sebe, više kupuješ, više radiš na sebi, više ostaješ online. Zato je važno da prihvatimo da nam neće biti bolje ako napravimo savršeno kurirane digitalne živote. Svako od nas je celina, a kada pravimo razliku između „stvarne mene“ i „digitalne mene“, to dugoročno vodi u krizu identiteta. Postavljanje granica, biranje šta pratimo, koliko vremena provodimo online, kada se isključujemo, nije bekstvo, već pokušaj da sačuvamo tu celinu. Jer ako je nesigurnost deo sistema, onda je briga o sopstvenim granicama politički čin, a ne slabost, ističe naša sagovornica.
Dakle, rešenje je u odgovornosti, pre svega, nas kao korisnika društvenih mreža. Važna je naša odluka da pažnju usmeravamo svesno, da biramo koga pratimo, koje narative nagrađujemo vidljivošću i da li slike, koje svakodnevno gledamo u feedu, prihvatamo kao merilo sopstvene vrednosti. Sve su to mali, ali značajni koraci ka drugačijem digitalnom okruženju. Svesnom odlukom da ne merimo sebe algoritamskim merilima i da uprkos filterima zadržimo pravo na nesavršenost i stvarnost, otvaramo prostor za istinsku slobodu.
Samopouzdanje moramo da čuvamo, ako ga imamo. Ako ga nemamo, treba da radimo na njemu. To je ono u nama što najviše zrači, zaključuje dvadesetogodišnja studentkinja Katarina Trifunović.
Zato, veruj ogledalu. Veruj svom odrazu.
autorka Anđela Antić
Ova priča je jedna od 12 koje se realizuju u okviru aktivnosti koju sprovode Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) i Fondacija Ana i Vlade Divac kroz Projekat „Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje” (Youth 4 Inclusion, Equality and Trust) u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), UNESCO i UN Women, a uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Stavovi izraženi u ovom tekstu su stavovi autora/ki i ne predstavljaju nužno stavove UNFPA, Ujedinjenih nacija niti bilo koje od pridruženih organizacija.
