Iako na prvi pogled deluje da se pretnje češće upućuju novinarkama nego njihovim muškim kolegama, stručnjaci koji se bave bezbednošću novinara kažu da je broj pretnji uglavnom ravnomerno raspoređen. Ipak, novinarke su daleko ugroženije kada govorimo o krivičnom delu proganjanja i verbalnim deliktima, pretnjama i uvredama preko društvenih mreža.
Posebna karakteristika takvih napada prema novinarkama je da one dobijaju uvrede na osnovu ličnog izgleda, garderobe, frizure, bračnog statusa, a ne isključivo zbog svog rada ili karijere. U poslednjim mesecima dodatnu opasnost prestavlja i činjenica da se na društvenim mrežama objavljuju i lični podaci novinarki, njihove fotografije, ali i brojevi telefona i adrese stanovanja. Neke su dobijale i strašne pretnje silovanjem, koje su u pojedinim slučajevima slate i njihovim ćerkama. Za Ivanu Stevanović, direktorku Slavko Ćuruvija fondacije ovakvo targetiranje novinarki je posledica patrijahalnog društva i ozbiljne mizoginije, koja se neguje u našoj državi.
Bezbednost novinarki je ključno povezana sa javnim interesom i demokratizacijom društva, jer novinarka koja je ućutkana i zaplašena, nije u mogućnosti da radi svoj posao. Posledica toga je da građani i građanke ove zemlje nemaju informacije o bitnim stvarima koje utiču na njihove živote i zato nisu u mogućnosti ni da donose odluke koje bi promenile stanje u kome živimo. Tako da bezbednost novinara nije samo pitanje jedne profesije, već čitavog društva, vladavine prava i demokratije, kaže Stevanović.
Nažalost, kako ističe, bezbednost novinara i novinarki je svake godine sve više ugrožena, pa je tako Cenzolovka istraživala napade koji su dolazili sa stranica 4 tabloida, tokom godinu dana. Kako su utvrdili, u tom vremenskom periodu bilo je više od 800 napada i pretnji koje su upućene medijskim radnicima. U 70 posto slučajeva ti tekstovi su samo razrađivali izjave koje su prethodno dali političari, pre svega Ana Brnabić, predsednik Aleksandar Vučić i Vladimir Đukanović, a zatim i ostali predstavnici Srpske napredne stranke.
Ti napadi su orkestrirani iz vrha države, a slično je i sa napadima koje botovi upućuju preko društvenih mreža. Gotovo nikada tužilaštvo nije reagovalo na ovakve organizovane napade, ali kada su oni delo nekog usamljenog čoveka, koji nema političku pozadinu, uglavnom budu procesuirani i završe na sudu, objašnjava direktorka Slavko Ćuruvija fondacije.
Ona je dodala da su nedavno novinari Cenzolovke dobili poruke da “će biti još Uskrsa”, što je zastrašujuće, ako znamo da je Slavko Ćuruvija ubijen upravo na taj praznik. Iako tužilaštva u Srbiji ovakve poruke ne shvataju kao pretnje, budući da ona nije direktno izrečena, u Fondaciji su vrlo zabrinuti jer znaju šta se krije iza tih reči. Da je u Srbiji uvedena potpuno pogrešna praksa da se pravni mehanizmi pokreću samo onda kada je neka pretnja direktno izrečena, slaže se i Rade Đurić, pravnik u NUNS-u.
Veliki problem je način na koji tužioci i sudije shvataju poruke koje su upućene novinarima i novinarkama. Čak i kada se dogodi neka direktna pretnja, opet se traže načini da se taj slučaj nekako ostavi po strani i da se ne procesuira. Policija, a naročito tužioci, pod ogromnim su pritiskom izvršne vlasti da se pravda selektivno sprovodi. Imamo mi i dobre tužioce i sudije, ali su u strahu. Morali bi da pokažu više hrabrosti i empatije prema položaju novinara, istakao je Đurić.
Po njegovim rečima, u našem Krivičnom zakonu i u Zakonu o krivičnom postupku postoje sve potrebne odredbe da se u jednoj državi, koja bi trebalo da bude pravna, utvrdi krivično delo i ono adekvatno procesuira. Presude protiv onih koji napadaju novinare bi odvratile sve one koji koriste govor mržnje da slične pretnje ponove, ali po rečima našeg sagovornika, u Srbiji za to izgleda ne postoji politička volja.
Upravo suprotno, do povećanja napada dolazi kada novinari izveštavaju o aferama aktuelne vlasti ili o protestima koje organizuju kako građani, tako i opozicija. Događaji u Novom Sadu su u 2024. godini bili pravi katalizator nasilja u društvu, što se odmah odrazilo i na povećan broj pretnji i napada na novinare koji su izveštavali sa protesta, pa je Srbija čak dobila i apel od evropskih zvaničnika da bi trebalo veću pažnju da obrati na bezbednost novinara na protestima.
Koliko god je medijskim radnicima teško u velikim nacionalnim medijima, Đurić kaže da je situacija u manjim sredinama još teža, jer lokalni novinari pišu o svojim komšijama i ljudima sa kojima se svaki dan sreću na ulici. Posebno je loš položaj lokalnih novinarki jer one često budu proganjane ili se nađu na meti lokalnih političkih moćnika, kojima su se “zamerile” svojim izveštavanjem. To potvrđuje i Verica Marinčić, urednica portala IN Medija koja je već godinama izložena različitim vrstama pritisaka, pretnji i napada.
Ovakve slučajeve lokalne novinarke mnogo ređe prijavljuju nego njihove koleginice iz Beograda, a razlozi za to su različiti – od toga da pojedine komentare i ne prepoznaju kao pretnje i uvrede, do činjenice da su na njih “oguglale”, ili su se umorile od privaljivanja posle kojih ništa konkretno nije učinjeno, pa su izgubile poverenje u institucije.
Zbog svega toga NUNS je pokrenuo besplatan sistem psiho-socijalne podrške za novinare i novinarke koji su preživeli napade ili pretnje. Oni sada mogu da razgovaraju sa posebno obučenim psihoterapeutima, koji su ranije radili sa žrtvama nasilja, ali i koji dobro razumeju novinarsku profesiju i društveno politički kontekst u kome novinari i novinarke rade.
Sagovornici Res Publike ističu i da bi još jedan veoma bitan način za poboljšanje bezbednosti novinara i novinarki bila veća solidarnost unutar profesije, odnosno da je javnost i objavljivanje svih napada i pretnji najbolji način da se oni međusobno zaštite.
