Devedesetih godina, u vreme kada je mobilna telefonija u Srbiji bila tek u začetku, a društvene mreže nisu postojale, angažovane poruke prenosile su se na kreativnije načine nego što je to danas slučaj. Jedan od njih bio je fanzin- amaterska publikacija ručne izrade, koju su kreirali entuzijasti, koristeći samo papir, makaze, lepak i štampač. Iako među generacijama koje su odrastale uz fanzine i današnjih koje oblikuju društvene mreže postoje velike razlike, pokreće ih isto uverenje- kada ti zvanični mediji ne daju prostor, onda praviš svoj.
Sem kreaitivnosti, u stvaranje i deljenje fanzina bilo je neophodno uložiti vreme, dok danas, za samo par sekundi, jedna objava na društvenim mrežama može da stigne do hiljada ljudi. O tom prelazu od papira i olovke do algoritma i platformi, za Res Publiku govori Zoran Janković, koji od 1990. godine vodi izdavaštvo i udruženje Kreativna radionica, u Kraljevu.
Fanzine je počeo da pravi tokom studentskih dana, inspirisan hardcore i pank scenom. Kaže da je u taj svet uplovio preko prijatelja koji je tada pravio svoj strip fanzin ,,Lavirint“, u Čačku. Uz njega upoznaje dosta prijatelja po koncertima, druženjima i sličnim dešavanjima, ali tehnologija te mreže bila je sasvim drugačija od današnje.
Vama mlađima je to možda sad čudno, ali nije bilo mejlova, nije bilo ni mobilnih telefona, već je PTT radila svoj posao: pisala su se pisma i koristile HALO govornice, priseća se Zoran Janković.
Objašnjava da je sam proces izrade fanzina bio fizički, gotovo zanatski, cut & paste metoda, sečenje papira makazama, lepljenje na A3 tabak, pa umanjivanje na kopir aparatu. Fanzin se, kaže, po strukturi nije razlikovao mnogo od tadašnjih mainstream magazina, imao je kolumne, intervjue, recenzije, samo je bio potpuno nezavisan, samostalan i obično na plećima jednog čoveka koji je bio i autor i izdavač, pa čak i finansijer. Naglašava da ga nije pokretala samo želja da se fanzin objavi, već sve ono što je iz toga proizilazilo.
Ono što mi je bilo privlačno da radim fanzine je druženje sa ljudima, upoznavanje novih ljudi, ta zdrava komunikacija, ali i jedan vid neformalnog obrazovanja kroz aktivizam, a kasnije i direktnu akciju, s obzirom da sam najviše voleo da slušam bendove sa angažovanim tekstovima, koji su nas učili da se ponašamo, poštujemo same sebe, a i okolinu tj. prirodu i ljude. Plus i poštovati veliku pankersku da CILJ OBRAZOVANJA NIJE ZNANJE, NEGO AKCIJA, kaže Janković.
Fanzini se nisu prodavali na kioscima, oni su kružili po koncertima, kroz mrežu takozvanih DISTROA- lokalnih distributera u svakom gradu koji su imali sve- od fanzina do kaseta, majica i prišivača. Autori su ih razmenjivali međusobno, bez cene, već samo iz principa, da što više ljudi pročita i vidi. Sama ta mreža razmene, govori ovaj autor, nosila je u sebi buntovnički i politički naboj. Fanzini su se otvoreno bavili društvenom kritikom i bili protiv ,,interesne politike korumpiranih i autoritativnih političara“.
Taj naboj je ponekada imao i sasvim konkretne i opasne posledice. Njegovi prijatelji koji su imali fanzin čija je tematika bila angažovani punk bili su ,,na oku“ policije. Zoran se priseća jedne od akcija u kojoj je sam učestvovao, pod nazivom ,,Neću rat!“, koja je sprovedena lepljenjem plakata po gradu, neposredno pred bombardovanje Srbije 1999. godine.
Policiji se nije svidelo da propagiramo mir i priveli su nas. Pitali su: A gde je rat? Kakav rat? dok se na Kosovu zahuktavao užas. Bili smo krivi jer smo mislili drugačije, jer smo bili mladi i iskreni.
Na pitanje o samocenzuri, Zoran Janković odmah daje konkretan i nedvosmislen odgovor i naglašava da cenzura ubija slobodu u umetniku. Navodi da je sve objavljivao, uključujući i stripove sa eksplicitnim sadržajem, zbog kojih su ga u medijima nazivali radikalom, ali dodaje da svako takvo dešavanje izazove tri dana buke i ako se ne oglašavaš, prođe. Za njega aktivizam i umetnost nikada nisu bili odvojeni.
Jedno bez drugog ne može – aktivista najbolju poruku prenese umetničkim delom. Jedino tako, tim neobrađenim, necenzurisanim umetničkim delom možeš iskreno da preneseš poruku auditorijumu.
Danas mladi umesto papira i štampača koriste društvene mreže, brže, dostupnije sa dosegom o kom se devedesetih nije moglo ni sanjati. Implus je isti, samo je malo promenio formu, govori Zoran.
Vama je danas mnogo lakše, iako imate puno medija i morate brže pratiti trendove, iako i danas ima umetnika koji prave fanzin, impuls mora biti živ, pa makar i kroz običan letak. Samo što bi on neretko završio bačen na ulici. Zato vi to radite elektronski i objavljujete na mrežama i to odlično ,,pije vodu“. Fanzini su sada za sedenje i čitanje uz gramofonsku ploču, neku diskusiju, jer svako vreme nosi svoje breme. A ovo danšnje zahteva brzi protok informacija kroz društvene mreže.
Na pitanje da li su ta mala, nezavisna izdanja stvarno donosila neke promene, ili je vrednost bila samo u činu pravljenja, nekadašnji autor fanzina kaže da je bez sumnje odgovar potvdan.
Menjala su i te kako, menjala su mene, stvarala ono individualno koje je radilo na sebi. Da nisam pravio fanzine, verovatno bih sedeo kući i čitao režimske novine i upijao sve te stvari. Ali je bilo dobro to pravljenje fanzina, i ostalih kulturnih događaja koje su mediji ipak prenosili. Bitno je da se o tome pričalo i da smo bili jedna pozitivna energija grada Kraljeva.
Kako bi ovu priču zaokružili, za kraj Zoran Janković odgovara na pitanje šta bi radio da danas mora da napravi fanzin.
Ne bih radio jer moram, već samo iz ljubavi, pošto jedino tako, može da ispliva kvalitet, a ne kvantitet. Pa bio bi to ARTzIN, ili STRIP FANZIN, angažovane tematike. Za to u okruženju uvek ima inspiracije… ali, na vama mladima svet ostaje. Ja samo mogu da vam budem podrška.
Fanzin nekada kao i objava na društvenim mrežama danas imaju istu suštinu- pokušavaju da prostor za slobodan glas naprave tamo gde ga zvanično nema. Razlika je samo što je fanzin zahtevao mesece rada, strpljene i fizički rizik, dok danas isti taj glas na društvenim mrežama nastane za jedan dan, i opet nestane u algoritmu. Pitanje ostaje, da li bismo mi, pripadnici savremene generacije, imali strpljenja za fanzin i sporiju tehniku ili nam je brzina oduzela i deo poruke koju smo hteli da pošaljemo.
autor Nikola Miljković
