Kragujevačke novine

Redakciji „Kragujevačkih“ obratila se četrdesetsedmogodišnja sugrađanka Z.M.V, dugogodišnji psihijatrijski pacijent sa utvrđenim trećim stepenom invalidnosti. Požalila se na diskriminaciju zbog nemogućnosti da se zaposli, iako je socijalno rehabilitovana i registrovana u društvu.

Uprkos zakonskim propisima koji garantuju osnovno ljudsko pravo na rad, mnogi ljudi sa sličnim problemima nalaze se u situaciji da to pravo ne ostvaruju, što narušava osnovne principe jednakosti i pravičnosti, tvrdi naša sagovornica.

Da li je u pitanju rigidni zakon, manjak svesti ili stigmatizacija ljudi sa psihijatrijskim problemima nije lako dokučuti, jer njihovo zdravstveno stanje je ipak promenljiva kategorija, a porodična primanja vrlo često nedovoljna za normalan život. Otvaranje ovako važne teme trebalo bi bar za jedan stepen da podigne svest društvene zajednice i doprinese u borbi za prava i dostojansto svih koji se nalaze u ovakvoj ili sličnoj situaciji. I ovi ljudi moraju od nečega da žive.

Resocijalizacija i integracija

Sama sam tražila kategorizaciju invalidnosti i sada sam ponovila zahtev, pokušavajući da dobijem drugi ili prvi stepen. Pošto je došlo do oporavka, ja sam četiri godine u kliničkoj reemisiji. To znači da je moja bolest izgubila simptomatiku i ja vodim potpuno normalan život, čak posedujem dokumentaciju kako sam obavila resocijalizaciju i reintegraciju u društvu, kako mi zakon to propisuje. Mi u Kragujevcu nemamo ni udružnje koje bi stalo iza invalida moje kategorije i moje bolesti. Postoje nevladine organizacije, ali niko od njih nama se ne bavi dovoljno ozbiljno. Sve se svodi na telefonski razgovor ili lični kontakt.Tako da sam ja sve obavila privatno, koliko sam mogla svojim sredstvima i zahvaljujući dobrim mojim komšijama i sugrađanima. Od institucija koje treba da se bave problematikom ljudi kao što je moja, ne može da se dobije nikakva konkretna
pomoć, objašnjava naša sagovornica.

Po njenoj priči ona je radila, ali nikada nije bila prijavljena, pa nema ni pet godina staža, koliko zakon propisuje, da bi stekla uslov za invalidsku penziju. Nema nikakva primanja, ali ni mogućnost da sama zaradi kao preduzetnica. Samo zahvaljujući svojoj porodici i dobrim odnosima unutar nje ima normalan život. Ali postavlja se pitanje šta rade ljudi u njenoj situaciji koji to nemaju, koji su životno ugroženi.

Ona tvrdi da je van sistema 24 godine. Slikar je, imala je 17 samostalnih izložbi, uz to je, napominje, i pisac i planira da objavi svoje knjige. Član je Udruženja pisaca grada Kragujevca. Ističe da je radila i van struke, jer u našoj zemlji od umetnosti ne može da se živi.

Po njenoj priči pre četiri godine na lični zahtev, pošto se deset godina lečila na ovdašnjoj Psihijatrijskoj klinici bez rezultata, pitala je da li postoji neka viša instanca gde bi mogli da se pozabave njenim zdravstvenim problemima i rekli su joj da ide u Kovin.

Pristala sam i svi su bili iznenađeni da uopšte neko hoće sam da ide u tu ustanovu. Ali nisam imala izbora, jer deset godina lečenja ovde nije dalo nikakvih rezultata. Niti je moje stanje bilo bolje, niti sam mogla da vodim normalan život. Morala sam da znam da treba da me trajno zatvore u neku ustanovu ili postoji mogućnost da mi se omogući normalan život. Imam bipolarni afektivni poremećaj,kaže naša
sagovornica.

Nakon što je otišla u psihijatrijsku ustanovu u Kovin, nije mogla da overi karton u Nacionalnoj službi zapošljavanja (NSZ) na vreme. Umesto nje otišao je suprug, sa potvrdom o tome gde se ona nalazi. NSZ je  akazala procenu njene radne sosobnosti, mada kaže da joj ova služba nikada nije obezbedila niti je pozvana za bilo koji posao.

Ja sam izašla iz Kovina 2020. godine, posle mesec i po dana boravka, jer moj desetogodišnji problem, koji nije mogao da se reši, tamo je rešen za kratko vreme. I od tada evo četiri godine sam u kliničkoj reemisiji i isključivo se tamo lečim, odnosno idem na kontrole, kaže Z.M.V.

Šta dalje?

Na osnovu zdravstvene dokumentacije proglašena je invalidom trećeg stepena, zbog čega nije mogla da dobije socijalnu pomoć niti bilo koji drugi vid pomoći, jer živi sa majkom koja ima penziju i vlasnica je stana.

Posvetila se oporavku, kad već ništa drugo nije mogla da radi.

Posle dve godine shvatim da sam se prilično oporavila i predam ponovo zahtev za promenu invalidnosti. Međutim, to ne urodi plodom, pa ni to što Kovin potvrđuje da sam u redu. Žalila sam se resornom Ministarstvu i rečeno mi je da sve uradim ponovo. I u te dve godine ja odradim baš aktivno resocijalizaciju i integraciju i sve to zabeležim. U međuvremenu, moja doktorka u Kovinu kaže da ja ne mogu da nosim prvobitnu dijagnozu, jer pokazujem mnogo sposobniju osobu od one sa tom dijagnozom. Ponovo se uradi psihološko testiranje i postavi dijagnoza bipolarni afektivni poremećaj. Rečeno mi je da su sve dijagnoze pre toga bile zbog velike traume koja je nastala upravo zbog neadekvatng lečenja. Sada već tri meseca čekam na novu komisiju i konačno mi je zakazano, a za 15 dana dobiću rešenje, objašnjava naša sagovornica.

Diskreciono pravo komisije

Po njenim rečima procena traje samo tri do pet minuta, u zavisnosti od prikupljene medicinske dokumentacije. Psihijatr iz PIO ima diskreciono pravo prilikom odlučivanja i može da ne uvaži mišljenje ustanove u kojoj je lečena, ukoliko smatra da stručnjaci iz Kovina nisu u pravu što su joj promenili dijagnozu.

Komisija, dakle ima prava da odbaci tu dijagnozu ili da opet potvrdi invalidnost trećeg stepena. To u prevodu znači oduzimanje radne sposobnosti. I to je potpuno regularno, po zakonu, iako se krši njeno osnovno ljudsko pravo na rad.

Vidim da postoji problem, ali ne i mogućnost da se bilo ko bavi time, zaključuje naša sagovornica, koja je na svoju ruku prošlog ponedeljka ponovo izašla na drugu invalidsku komisiju. Ona ne zna ishod, jer se tek za dve nedelje treba da dobije konačnu odluku.

Junakinja ove priče ne traži mogućnost da je bilo ko zaposli, samo traži da joj se omogući da samostalno radi, da plaća porez i penziono osiguranje. U poslednje četiri godine pokušava da stupi u kontakt sa onima koji se deklerativno bave njome kao krajnim korisnikom i tvrdi da ima dokaze da niko ne odgovara na to. Misli da je prepuštena sama sebi, baš kao i svi drugi psihijatrijski pacijenti sa ovim stepenom invalidnosti.

PROCENA INVALIDITETA

Radna sposobnost zavisi od više faktora

Ocenu radne sposobnosti obavlja komisija Republičkog PIO fonda prema važećem Pravilniku o bližem načinu, troškovima i kriterijumima za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja osobama sa invaliditetom.

Postoje nulta, prva, druga i treća kategorija invalidnosti – koja je i najteža. Upravo tu kategoriju ima Z.M.V i to joj vezuje ruke za rad. Sada pokušava da izdejstvuje bar drugu kategoriju invalidnosti, kako bi samostalno mogla da otpočne delatnost – kao preduzetnica. Ima ideju, treba joj samo taj papir.

U članu 16. ovog Pravilnika koji definiše kriterijume treći stepen invalidnosti obuhvata teškoće i prepreke potpune ili višestruke, odnosno lice se ne može zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu, bez obzira na zanimanje ili poslove.

Drugi stepen je ako su teškoće i prepreke umerene i omogućavaju zapošljavanje pod posebnim uslovima.

Prvi stepen je kada su poteškoće i prepreke male i utiču na radnu sposobnost, a omogućavaju zapošljavanje.

Nulti stepen je najblaži, jer ne postoje teškoće i prepreke u radu, odnosno zanemarljive su, i ne utiču na radnu sposobnost.

Po slovu zakona prilikom ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja sagledavaju se medicinski, socijalni i drugi kriterijumi kojima se utvrđuju sposobnosti osobe sa invaliditetom u cilju uključivanja na tržište rada i obavljanja konkretnih poslova samostalno ili uz službe podrške.

autorka: Elizabeta Jovanović

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.