Od lokalnih radio-stanica koje su dugi niz godina bile glas svojih gradova do podkasta koji danas osvajaju digitalni prostor, promenile su se platforme, ali ne i potreba ljudi da čuju glas kojem veruju.
Nekada je gotovo svaki grad imao svog omiljenog spikera. Njegov glas čuo se iz kuhinje dok se pila prva jutarnja kafa, u automobilu na putu do posla ili kroz otvoren prozor komšijskog stana. Bio je to glas koji je donosio najnovije vesti, najavljivao kulturne događaje, prenosio sportske rezultate, obaveštavao koje će ulice tog dana ostati bez struje i govorio o raznim drugim, svakodnevnim problemima ljudi koji žive u tom gradu. Radio nije bio samo medij koji prenosi informacije, bio je deo svakodnevice i mesto u kom je zajednica razgovarala sama sa sobom.
Tokom većeg dela prošlog veka radio je predstavljao najbrži elektronski medij. Pre interneta i društvenih mreža, radio-talasi prvi su donosili informacije iz zemlje i sveta, dok su istovremeno negovali i prenosili ono što je danas sve teže pronaći – lokalnu priču. Skoro svaki grad imao je svoju radio-stanicu koja je pratila život zajednice, davala prostor lokalnim temama i pružala osećaj da se važne stvari ne događaju samo u velikim centrima, već i u ulici u kojoj živimo.
Upravo u tome ležala je njegova najveća vrednost. Ljudi nisu uključivali radio samo zbog informacija, već zbog glasova koje su prepoznavali i kojima su verovali. Radio je stvarao odnos sa publikom kakav je retko koji drugi medij uspevao da izgradi.
Poznati radijski voditelj Miroslav Miletić, u svom tekstu ,,Iz glave: trideset godina kasnije”, objašnjava da radio za njega nije bio samo kanal komunikacije, platforma, niti industrija, već jednostavno prostor u kom može da govori. Opisujući odnos sa slušaocima, on ne govori o publici kao apstraktnom pojmu, već o ljudima sa kojima deli grad, iste ulice i isvakodnevicu.
Kažem na radiju pa čujem na ulici, ili čujem na ulici pa kažem na radiju.
Tako kragujevački novinar Miroslav Miletić opisuje taj lokalni krug u kom su radio i zajednica neprestano razgovarali jedno sa drugim.
Danas se način na koji slušamo sadržaj u velikoj meri promenio. Radio-prijemnike su zamenili mobilni telefoni, a emisije više ne čekamo u tačno određenom terminu, već biramo vreme koje nama odgovara. Ipak, promena tehnologije nije promenila ono zbog čega ljudi slušaju određeni medij.
Psihološkinja i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković smatra da podkasti nisu zamena za radio, već njegov prirodan nastavak.
Podkast je transformacija radija. Radio nije nestao, već se prilagodio novim okolnostima. Nekada je komunikacija bila uglavnom jednosmerna, dok danas ljudi žele da učestvuju, da komentarišu, dele sadržaj i budu deo razgovora, kaže Mirković.
Za razliku od radija, čija produkcija podrazumeva čitav sistem ljudi, tehnike i organizacije, podkasti su omogućili da kvalitetan razgovor nastane uz znatno manje resursa. Upravo zbog toga, smatra Mirković, tradicionalni mediji morali su ranije da prepoznaju njihov potencijal.
Ljudi iz radija imali su znanje i iskustvo da prvi uđu u podkast produkciju. Ipak, prostor su zauzeli oni koji su bili spremniji i hrabriji da eksperimentišu i prilagode se novim okolnostima, ističe Mirković.
Međutim, nije se promenio samo način na koji nastaju mediji. Promenila se i publika. Za razliku od vremena kada su ljudi čekali omiljenu emisiju ili novi broj časopisa kako bi došli do informacija, danas smo svakodnevno izloženi ogromnom broju različitih sadržaja.
Za samo četiri sata provedena na internetu primimo više od 17 hiljada informacija. To dovodi do prezasićenja, kognitivnog umora i sve slabije koncentracije, napominje Mirković.
Ona smatra da upravo zbog toga sve više ljudi bira sadržaje koje može da sluša onda kada za to ima vremena i pažnje.
U savremenom okruženju podkast nije postao konkurencija radiju, već odgovor na drugačije navike publike. Ono što ga povezuje sa radijom nije tehnologija, već odnos koji gradi sa slušaocima. Suština je i dalje u glasu, odnosno razgovoru i osećaju da je sa druge strane neko kome verujemo. Ipak, Mirković smatra da budućnost medija neće zavisiti od toga ko će zadržati staru formu, već ko će uspeti da se prilagodi.
U psihologiji se inteligencija definiše kao sposobnost adaptacije. To je danas veliki test za radio, štampu i televiziju. Pitanje nije da li će se mediji menjati, već koliko će uspešno odgovoriti na promene, zaključuje Mirković.
Možda se danas više ne okreće dugme na radio-prijemniku kojim se traži omiljena stanica, ali se i dalje traga za onim zbog čega se radio nekada slušao – glasom kojem se veruje. Danas, kada sadržaj biramo jednim dodirom ekrana, jasno je da se promenio način, ali ne i razlog zbog kojeg slušamo. Radio i podkast nisu suprotnosti, oni su dva poglavlja iste priče.
Menjaju se tehnologije, platforme i navike publike, ali potreba da se čuje autentičan glas, kvalitetan razgovor i pouzdane informacije ostala je ista. Ono što je radio nekada gradio na lokalnim frekvencijama, a podkast danas na digitalnim platformama, nije samo publika već odnos poverenja i osećaj da je tamo, sa druge strane, glas koji se obraća upravo nama.
autorka Sofija Živanić
