Do velikog protesta 28. juna odlazili smo na teren i nikada se nismo osećali nebezbedno, čak nam ni kroz glavu nije prolazila ideja da nama može nešto da se desi. Ali od Vidovdana se osećaju povećane tenzije, atmosfera na protestima se promenila i jasno se vidi da neki ljudi jedva čekaju da vide press prsluke i da počnu da dobacuju. U Kragujevcu nismo imali neprijatne situacije, ali svi vidimo kako prolaze novinari u drugim gradovima, kaže za Res Publiku Milica Vesović, jedna od autorki studentskog podkasta Blokast.
Ona dodaje da od tog 28. juna sa kolegama uvek procenjuje situaciju na terenu i dogovaraju se oko toga da li će nositi press prsluke ili samo novinarske legitimacije. Ističe da su u pojedinim situacijama osećali da im prsluci crtaju metu na leđima, umesto da ih štite od uvreda i napada.
Kada smo krenuli da radimo i da idemo na terene, nismo ni osvestili koliko ova profesija može da bude nebezbedna. O tome nismo ni razmišljali jer smo imali prsluke i druga novinarska obeležja i prosto smo se osećali sigurno, pošto se nije desilo ništa što bi nam odavalo utisak nekog rizika. Sada shvatamo da je pitanje bezbednosti novinara jako diskutabilno i da ono nikog ne zanima, ni vlast, ni policiju, ističe Anđela Antić, takođe, autorka Blokasta.
Objašnjava da je Kragujevac specifičan baš po tom izostanku nasilja i incidenata, ali slike iz Beograda i Novog Sada i postupanje prema novinarima, kako građana koji podržaju vlast, tako i policije, nije ohrabrujuće.
Faktor koji ja uvek uzimam kada procenjujem bezbednost novinara jeste i aktivno targetiranje i uvrede u režimskim medijima. Iako ne pratim taj sadržaj, osim kada mi je to potrebno zbog posla, svakako se oseti tenzija. Stalno su mi kroz glavu prolazile slike iz Beograda i Novog Sada posle 28. juna, gde se očigledno i jasno vidi da pojedinci čim ugledaju press prsluke imaju još veću potrebu da targetiraju novinare, kaže Anđela.
Novinari Blokasta su, po rečima Nikole Miljkovića, još jednog člana ovog mladog tima, u dodatnom problemu jer iza njih ne stoji neka medijska kuća, novine ili online portal, pa su, ističe, prepušteni sami sebi i u susretu sa građanima, ali i policijom.
Mi iza sebe nemamo firmu koja bi nas podržala, koja bi brinula o našoj bezbednosti i naterala nadležne da postupaju po dužnosti. Nekako među građanima nismo priznati kao novinari. Nekoliko puta sam od njih čuo “ma oni se samo igraju novinara, ne znaju oni šta je to”. Slično je i sa policijom. Za njih smo samo klinci, ali što je još važnije i studenti, što je sada vrlo nepopularno u Srbiji. Na nas ne obraćaju pažnju kao na ostale novinare. Tako su, na primer, pustili ekipu RTS-a da prođe iza kordona kada je bio protest ispred prostorija Srpske napredne stranke, ali nas nisu, objašnjava Nikola situaciju sa terena.
Naši sagovornici složni su u oceni da postupanje vlasti ima za cilj samo jedno- da se novinari zastraše i ućutkaju.
Pre svega, mislim da im je cilj psihička manipulacija. Jer kada stalno imate neki pritisak nad glavom, neki strah koji se oseća u društvu, to može da učini da se ljudi pokolebaju. A sa druge strane, vidite ljude koji i dalje slepo veruju u sve što predsednik kaže i onda možete da se zapitate zbog čega ja ovo radim, zbog čega rizukujem? Kontrola medija i obrazovanja su školski primer autokratske vlasti. Da im mediji nisu toliko bitni, ne bi toliko snage posvetili urušavanju istih. Sve ovo se radi sistemski i mislim da će se posledice odnosa prema medijima tek kasnije osetiti, priča Anđela.
Ipak, u Blokastu kažu da ih ovakav odnos vlasti i rizici odlaska na teren ni u jednom trenutku nisu pokolebali u želji da istraju i da u budućnosti nastave da se bave ovim poslom.
Pitanje da li sam bezbedna kada izađem na protest sada postoji u mojoj glavi, ali me ono nikada nije pokolebalo da ne odem na teren, da snimim događaj i razgovaram sa sagovornicima. Strah je verujem uvek prisutan, ali kažem sebi da drugi novinari prolaze kroz mnogo gore stvari i onda ne mogu da ostanem kod kuće i ne izveštavam. A ako nisu uspeli da pokolebaju nas mlade, koji smo prilično neiskusno ušli u sve ovo, sigurna sam da ne mogu da pokolebaju ni starije kolege koji će nastaviti da objektivno izveštavaju, zaključuje Milica.
Mladi novinari Blokasta su u prethodnih 10 meseci naučili koliko je solidarnost u profesiji bitna. Ne samo u sopstvenim redovima, kada stalno zovu i šalju poruke onima koji su na terenu, upozoravaju ih na moguće probleme i jednostavno kažu da se paze, već i u odnosu sa starijim kolegama koji su im u svakom trenutku bili podrška kroz savete, prenošenje iskustva i pomoć na terenu.
Verovatno je i dobro što smo svoj novinarski put započeli u ovim turbulentnim vremenima protesta. Za znanje koje smo do sada stekli, za razumevanje posla, sigurno bi nam trebalo mnogo više vremena da smo radili u regularnim okolnostima. Protesti su sigurno uticali na naš način pisanja i izveštavanja, na način na koji smo percipirali određene stvari kao novinari, a to je veoma značajno za početnike. Mnogo brže smo došli i do kontakata i saveta kolega i generalno smo na višem nivou, nego što bi bili da smo išli nekim uobičajnim putevima, kaže Nikola.
Ekipa Blokasta se sprema za veliki protest u Novom Sadu 1. novembra, kada će izveštavati i sa same šetnje, ali i iz grada. Nadaju se najboljem, ali se logistički pripremaju i za sve nevolje koje bi mogle da ih zadese tog dana. Kažu da su sada videli sve scenarije vlasti i ovaj protest dočekuju mnogo spremniji, nego neke prethodne.
Poručuju i da ne treba da brinemo za buduće generacije novinara jer svi koji su ovim poslom počeli da se bave u jeku studentskih protesta videli su u ovoj profesiji način da na jasan i vidljiv način utiču na javno mnjenje. Postali su svesni da mogu da budu deo promene i da čak i u nekim manjim zajednicama mogu nešto da urade, da drugim ljudima prenose ideale i ubeđenja i da ih oni zaista čuju.
autorka Violeta Glišić
