Ti si izgleda decu rađala da bi imala na šta da se vadiš kad ne dođeš na posao.
Ova rečenica, upućena jednoj majci dok je sa detetom ležala u bolnici, tek je mala ilustracija odnosa prema radnicama u tekstilnoj industriji Srbije. Ovo nije priča samo o poslodavcima bez empatije, ovo je priča o zemlji koja dopušta da hiljade žena svakog dana budu tretirane kao radna snaga bez prava, bez zaštite i bez glasa.
Nekada je tekstilna industrija u Srbiji cvetala. Samo u fabrici „Rudnik“, u Šumadiji, bilo je zaposleno nekoliko hiljada ljudi. Majstorice i krojačice šile su garderobu koja je putovala na strana tržišta. Ni tada to nije bio najplaćeniji posao, ali majstori su se cenili, čuvali i dobro vrednovali.
Danas industriju čine privatne šivare u kojima radnice, uglavnom, nema ko da zaštiti. Prosečna plata u tekstilnoj industriji je među najnižima u Srbiji i često daleko ispod zarada u drugim sektorima. Ako se zna da je vrednost minimalne potrošačke korpe preko 55.000 dinara, može se reći da većina žena, koje često rade u nehumanim uslovima, od svoje plate jedva može da preživi.
Uglavnom nemaš nikakva prava. Ako se razboliš, dobiješ otkaz. Ako dete dobije temperaturu, rizikuješ posao. Ako ne uradiš normu, smanje ti platu. A norme su takve da ih je nemoguće ispuniti, priča radnica u proizvodnji koja je insistirala na anonimnosti.
Napominje da su plate u šivarama, ne samo mizerne, već često i lažne. Tvrdi da poslodavci uplaćuju minimalac na račun, ali onda od radnica traže da im deo vrate nazad.
Šefica na račun radnika mora da uplati minimalac. Taj minimalac podigneš u banci, a ona izračuna po satnici koliko si zaradio. Pošto skoro uvek manje zaradiš, ti dobiješ koverat na kom piše koliko treba da vratiš od te plate i onda to ubaciš u koverat i vratiš. Sreća je kad ne moraš ništa da vraćaš, a još veća kad u koverti ostane i nešto dodatno, svedoči naša sagovornica.
Sindikat „Sloga“ je još 2022. godine objavio da je oko 70% radnika u tekstilu i obući primalo manje od minimalne zarade. Iako prema Zakonu o radu zaposleni ne mogu raditi više od 48 sati nedeljno, uključujući i prekovremeni rad, odnosno maksimalno 12 sati dnevno, u šivarama se prekovremeni sati često i ne mere – jer evidencija uopšte ne postoji.
Dešavalo mi se da radim i po 26 sati. Otišla sam na posao jedno jutro u 7 i vratila se sledećeg dana u 9. Kada sam izlazila iz proizvodnje, jer je došao suprug da vidi šta se dešava sa mnom, pretrpela sam najveće uvrede pošto kamion još nije bio natovaren, a ja hoću da idem kući.
Sagovornica Res Publike navodi da su radnice prinuđene da dolaze na posao i kad su bolesne, da rade ukočene i sa temperaturom, jer bolovanje znači otkaz. U tekstilnoj industriji zaposlene su uglavnom žene, a ukoliko su i majke, uglavnom ne mogu da računaju na slobodne dane zbog svojih rodteljskih obaveza.
Kad si majka ti treba da budeš uz dete kad je bolesno, kad kreće u školu, da ga ispratiš na ekskurziju….Ako radiš u tekstilu opet ćeš rizikovati svoj posao zbog toga.
Da su radnice gotovo potpuno nezaštićene potvrđuje i advokatica i pravna zastupnica Saveza samostalnih sindikata Kragujevca Milanka Stevović. Ona objašnjava da su razlozi za otkaz najčešće fiktivni. Poslodavci se pozivaju na „višak radnika“ ili „nedovoljno ostvarene rezultate“, a spod toga, kaže, stoji ucena- ili prihvati manju otpremninu, ili gubiš sve.
Inspekcija rada ne vodi računa o prekovremenim satima, jer evidencija ne postoji. Godišnji odmori se svode na dve nedelje. Obračuni plata su toliko nerazumljivi da i ekonomisti i sudski veštaci jedva razumeju. Inspekcija često zatvara oči. U praksi, radnice su potpuno nezaštićene.
Ona kaže da ni sudovi nisu bolja opcija. Dok se u Evropi tužbe radnika broje stotinama hiljada, u Kragujevcu, centru tekstilne industrije Srbije, broj radnih sporova je nikada manji. To ukazuje da su ljudi izgubili poverenje.
Tužbe se podnose samo ako je povreda prava očigledna, toliko jasna da i laik može da je dokaže. Žene to rade tek kada dobiju otkaz, umorne, izmučene, sa narušenim zdravljem i depresivne od preživljenog maltretiranja, priča advokatica Stevović.
Njihove priče nisu tihe- mi smo ti koji ih ne slušamo
Žene u Srbiji šiju za najveće svetske brendove čiji komadi vrede kao njihova mesečna, nekad i cela godišnja plata.
Dok se otvaraju radnje u najskupljim delovima sveta, mi radimo u prostorijama bez grejanja i klime. Zimi se smrzavamo, leti gušimo.
Starije žene jedva izdržavaju, ali poslodavce to ne brine. Proizvodnja se seli iz zemlje u zemlju, uvek u potrazi za što jeftinijom radnom snagom. Ako žene u Srbiji ne mogu više da izdrže, okreću se zemljama „trećeg sveta“.
Ovo nije priča iz Kine, Indonezije ili Bangladeša, ovo je priča iz našeg komšiluka, priča žene sa kojom će verovatno svaka radnica u tekstilnoj industriji Srbije moći da se poistoveti. Dok gledamo dokumentarce o fabrikama u Aziji, zaboravljamo da iste priče žive tik pored nas. Rad ovih žena hrani industriju luksuza, dok one same nemaju pravo na bolovanje, odmor, majčinstvo, dostojanstvo.
Njihov rad je nevidljiv jer je jeftin. Njihova patnja je nevidljiva jer je ženska.
autorka Anđela Antić
