Res Publika

Slepi i slabovidi ljubitelji knjiga su godinama, pa i decenijama, bili prepušteni sami sebi, snalazili se kako su znali i umeli i o svom trošku obezbeđivali softvere za čitanje, za kućne računare. Zato i ne čudi činjenica da je biblioteka, kada je 2013. godine nabavila opremu za čitanje i audio knjige, imala svega nekoliko korisnika nedeljno.

Njima bi danas u Kragujevcu na raspolaganju trebalo da bude fond od oko 2.000 knjiga, što audio, što digitalizovanih i prilagođenih za korišćenje na posebnim softverima. Međutim, ključne reči su trebalo bi, jer ne postoji tačna informacija o broju, kao ni o tome da li se te knjige zaista iznajmljuju i čitaju. Odnosno, možda i postoji, ali nije javno dostupna.

Čitav fond obezbedila je Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, ali je 2019. godine, neposredno pre pandemije korona virusa, knjige ustupila na korišćenje Sportskom centru „Iskra“. Kako navode u kragujevačkoj biblioteci, ideja je bila da, kada već postoji prostor koji je namenjen osobama sa invaliditetom, u njemu budu objedinjene sve usluge. Saradnja se odlično odvijala dok je na čelu „Iskre“ bio sportista Goran Nikolić, pa su jednom nedeljno zaposleni iz biblioteke odlazili tamo kao ispomoć. Međutim, kako je ova ustanova prešla u ruke SPD „Radnički“, saradnja je prekinuta i u biblioteci ističu da ne znaju ni da li se prostorija koja je pretvorena u improvizovanu čitaonicu i dalje koristi i da li ima korisnika zainteresovanih za iznajmljivanje knjiga.

Res Publika je pokušala da odgovore na ova pitanja dobije od nadležnih u Sportskom centru „Iskra“, ali se oni nisu javljali na telefon, niti su odgovorili na pitanja koja su im prosleđena mejlom.

Sa druge strane, iz biblioteke „Vuk Karadžić“ navode da su sa procesima prilagođavanja knjiga slepim i slabovidim osobama počeli još 2013. godine, zahvaljujući projektima koje su sprovodili sa Narodnom bibliotekom u Beogradu i Ministarstvom kulture i da je u tom periodu nastao fond od blizu 2.000 knjiga.

Tada smo nabavili opremu za čitanje, koju smo instalirali na drugom spratu. Ona se sastojala od posebnih softvera i folija za uveličavanje slova, prilagođenih tastatura, audio slušalica. Međutim, primetili smo da osobe sa invaliditetom veoma retko dolaze. Imali smo svega nekoliko posetilaca nedeljno, a onda je i to prestalo. Shvatili smo da je većina njih u svojoj režiji već obezbedila te softvere i da ih koriste kod svojih kuća, gde im je bilo lakše i udobnije, objašnjava Mirko Demić, iz kragujevačke biblioteke.

On dodaje da bi ovaj fond bio znatno veći, budući da je inicijalno postojao dogovor sa Savezom slepih da im iz svoje biblioteke, koja poseduje oko 50.000 naslova, proslede audio izdanja, ali to se, nažalost, nije desilo iz nepoznatih razloga.

Biblioteka je uprkos tome periodično nastavljala da nabavlja audio knjige, pa je čak u prošloj godini u svojoj produkciji snimila dve u kolekciji „Vuk“. Reč je o zavičajnim autorkama Katarini Bogdanović i Seleni Dukić, a za sledeću godinu je planirana zbirka Milana Dedinca „Javna ptica“. Za stvaranje audio knjiga kragujevačka biblioteka koristi resurse „Abraševića“, a tekst čitaju glumci ili zaposleni u biblioteci.

Međutim, kako ističe Nikola Stanković, viši bibliotekar iz Pozajmne službe, ni proces stvaranja audio knjiga ne prolazi lako, jer veliki problem predstavljaju autorska prava. Zbog toga je biblioteka stupila u kontakt sa velikim izdavačkim kućama u Srbiji, koje su nešto ranije, a naročito tokom pandemije korona virusa, počele da prodaju audio knjige. Podrazumevalo se da čim ih prodaju, za njih imaju rešena autorska prava.

Jedna velika izdavačka kuća ima elektronske knjige koje prodaje i onda korisnici mogu da kupe fajl, odnesu ga kući, ubace u računar i tako slušaju, a druga čak ima svoju aplikaciju kroz koju prodaje i iznajmljuje knjige. Biblioteka je tako 2020. godine došla na ideju da napravi svoju mobilnu i web aplikaciju. Ona radi po sličnom principu. Članovi biblioteke mogu da se uloguju, da iznajme elektronske knjige, koje čitaju u samoj aplikaciji i posle određenog vremena moraju da je vrate, odnosno ona će im biti nedostupna u aplikaciji kada istekne rok za pozajmicu. To je praktično isti princip kao da su iznajmili papirnu knjigu, objašnjava Stanković.

Međutim, iako je u pregovorima jedna izdavačka kuća pristala da za određenu svotu novca biblioteci izda knjige u elektronskom formatu, posle određenog vremena ipak su od toga odustali, uz izgovor da još uvek nisu definisali cenovnike.

Sagovornik Res Publike ističe da takvu odluku ne razume, budući da je biblioteka bila otvorena za sve vrste dogovora vezano za dužinu perioda licence za izdavanje knjiga, ali i tehničke stvari koliko puta jedna knjiga može da se izda i koliko dugo traje pozajmica. Aplikacija koju je biblioteka napravila je, takođe, imala sve vrste zaštita od kopiranja, skrinšotovanja ekrana ili hakovanja, pa bi knjige i u tom smislu bile zaštićene.

Budući da saradnja sa izdavačkim kućama nije uspela, na aplikaciji biblioteke trenutno je dostupno desetak knjiga za koje oni imaju autorska prava ili su ih sami digitalizovali.

Znajući da je proces digitalizacije u biblioteci započeo još 2010. godine i da u njihovom arhivu postoji čak 55.000 digitalizovanih stranica, nameće se pitanje zbog čega i ta građa nije dostupna u elektronskoj aplikaciji.

Kolaga Aleksandar Marković, koji je nažalost preminuo, digitalizovao je na sopstvenu inicijativu tih 55.000 stranica. Uglavnom se, zbog autorskih prava, radi o časopisima i novinama koji su periodično izlazili do 1945. Posle nekoliko godina nama je Ministarstvo poslalo prvi put smernice po kojima bi digitalizacija trebalo da bude urađena. Po njima, biblioteka je u obavezi da ima dve kopije, jednu master i drugu koja je za korisnike, objašnjava Nemanja Brkić, zadužen za digitalizaciju knjiga u kragujevačkoj biblioteci.

Prema novim smernicama Ministarstva kulture, kaže naš sagovornik, sve strane koje je prethodni kolega digitalizovao uglavnom mogu da koriste korisnici, ali oni nisu dovoljno dobre rezolucije da bi bili master kopije. Zbog toga je on taj proceo morao da krene ispočetka.

Osim autorskih prava i problema prilikom digitalizacije, urađene stranice nisu dostupne korisnicima i zbog činjenice da Ministarstvo smernicama nije predvidelo jedinstvenu platformu na nivou Srbije gde bi digitalna građa bila pohranjena. To, po rečima Brkića, sada radi svaka biblioteka za sebe, po principu ko se kako snađe.

Nekada smo koristili sajt koji se zvao ISSU, koji je 2012. godine bio namenjen upravo za to, da na njemu budu pohranjeni digitalni časopisi i magazini. Međutim, posle nekoliko godina, sajt je zaključan, a vlasnici su od nas tražili novčanu nadoknadu, koju biblioteka nije mogla da plati. Oni su nam blokirali pristup građi i nismo mogli da je povučemo nazad. Zato sad čekamo da se odredi platforma, kaže sagovornik Res Publike.

Ono što ga plaši je i činjenica da ne postoji jedinstvena odluka na nivou države, pa je moguće da kada biblioteka završi sav posao i ima gotov digitalizovani materijal, Ministarstvo donese nove smernice, koje će čitav proces vratiti na početak.

autorka Violeta Glišić

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.