Res Publika

Kada sam ja studirala sve je zavisilo od dobre volje fakulteta. Za svaki pojedinačan slučaj morali smo da pišemo Ministarstvu prosvete da odobri upis. Kasnije je to preneto na udruženja, pa smo pisali molbe i obraćali se dekanima, kako bi ostvarili svoja prava. Sada 20 godina kasnije svi fakulteti su obavezni po zakonu da prilikom upisa obezbede dva posto mesta od ukupne upisne kvote za studente sa hendikepom. To su takozvane afirmativne mere prilikom upisa, objašnjava Sanja Stojanović, predsednica Udruženja studenata sa hendikepom.

Sanja Stojanović, predsednica Udruženja studenata sa hendikepom; fotografija iz privatne arhive

Iako se svest genaralno promenila, to ipak ne znači, objašnjava, da su i svi problemi rešeni. Zakonska regulativa je olakšala biroktarske procedure i papirologiju, odnosno značajno je skratila postupke, ali se uslovi na pojedinim fakultetima nisu ni malo pobošljali u odnosu na pre 20 godina, kada je Udruženje osnovano u Kragujevcu. Tu sagovornica Res Publike pre svega misli na dostupnost fakulteta studentima u kolicima, pa se dešavalo da oni posle nekoliko meseci ili godinu dana studiranja odustanu, jer ne žele da ih kolege ili članovi porodice nose uz i niz stepenice.

Pojedini studenti sa hendikepom takođe istuču da se povremeno i dalje suočavaju sa negativnim komentarima kolega da su “privilegovani”, da im se “gleda kroz prste” ili da je za njih čitav proces studiranja jednostavniji, pa neretko i ne žele da se zna da su fakultet upisali preko afirmativnih mera.

Međutim, Sanja Stojanović objašnjava da se proces studiranja studenata sa hendikepom gotovo uopšte ne razlikuje od onih koji su ga upisali po redovnom postupku. Jedina razlika je u tome što se rangiraju na posebnoj listi koja je, pored njih, namenjena i studentima koji dolaze iz nekih ugroženih grupa i etničkih i nacionalnih manjina. Ukoliko ne polože prijemni ili nemaju dovoljno bodova na listi da uđu u dva posto studenata koji se primaju po afirmativnim merama, oni neće upisati taj fakultet.

Jedina prednost im je ta što imaju pravo na studentski dom, kao i što im je prilikom upisa u narednu godinu studija potrebno neznatno manje bodova od drugih studenata. Međutim, obim gradiva je isti, kao i sve obaveze koje je fakultet propisao tokom te godine studiranja.

To je sasvim korektno jer mora da se uči, ukoliko žele da završe fakultet. Postoje posebni slučajevi kada je studentima zbog stepena invaliditeta potrebno prilagoditi program ili su im potrebni asistenti, ali to su uglavnom izuzeci. Imali smo na primer studenta sa cerebralnom paralizom, koji nije mogao brzo da čita i piše, pa smo pisali Ministarstvu i dodeljen mu je asistent koji je beležio predavanja, ali i pisao na ispitu ono što student govori, kaže Stojanović.

Godinama se, objašnjava, smatralo da su studenti sa hendikepom samo oni koji su bili u kolicima ili imali neki oblik fizičkog invaliditeta. Međutim, sada je taj pojam veoma široko definisan, u skladu sa pravilima Svetske zdravstvene organizacije, pa se pod pojmom hendikepa podrazumeva svako izmenjeno stanje organizma.

To najprostije rečeno znači da je hendikep sve ono što ometa organizmu da funkcioniše, ne samo spolja nego i iznutra. Tako imamo studente sa fiziološkim hendikepima, koji podrazumevaju dijabetes, probleme sa štitnom žlezdom. Imamo studente koji su se izborili sa raznim vrstama tumora, slepe, gluve, ali i one sa intelektualnim problemima. U udruženju imamo devojku koja kad je pod stresom muca, ali i dečka koji je autističan, a završava studije prava, što pokazuje da svako danas može da bude ravnopravni član društva i da se školuje, ističe Stojanović.

Ona dodaje da se odnos prema osobama sa hendikepom promenio jer su ranije ljudi krili svoje probleme, a sada decu iz srednjih škola šalju u Udruženje kako bi se raspitali o afirmativnim merama. Tome su doprinele i radionice koje Udruženje studenata sa hendikepom organizuje u kragujevačkim srednjim školama poslednje tri godine. Radionice su uključivale nastavni kadar sa kojima je razgovarano o inkluzivnom obrazovanju i svemu što ono podrazumeva, a zatim su sa decom razgovarali o poznatim osobama sa hendikepom koje su menjale svet.

Fotografija iz arhive Udruženja studenata sa hendikepom

U početku smo mislili da nema mnogo poznatih osoba, a sada smo došli već do broja od čak 70. To je značajno doprinelo da i ona deca koja nemaju hendikep o tome razmišljaju, a sa druge strane ohrabrilo je one koji ga imaju da nam se jave. Dolaze nam srednjoškolci i kažu  kakve poteškoće imaju i da ih je bilo sramota da o tome govore, ali su čuli predavanje, pa su došli. Sada nas škole same zovu da držimo radionice, a u nekima smo ušli u redovan školski kalendar, kada sa njima obeležavamo važne datume, kaže sagovornica Res Publike.

Da se svest promenila govori i činjenica da i pojedini kragujevački fakulteti zovu udruženje da pitaju šta je to što bi mogli da promene ili kako da olakšaju studentima sa hendikepom. Stojanović to ne bi nazvala ustupcima, već jednostavno ljudskim ponašanjem, pošto afirmativne mere i služe tome da mladima pomognu da iz sebe izvuku ono najbolje i da postignu svoj maksimum. To je ustvari ono što je primarni cilj Udruženja studenata sa hendikepom, a trebalo bi da bude i fakulteta.

autorka Violeta Glišić

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.