Oduvek sam želela da budem okružena ljudima koji su u svakom trenutku spremni da izađu i provedu noć đuskajući do kasnih sati. Odrasla sam na tinejdžerskim filmovima iz devedesetih i dvehiljaditih, onim romantičnim komedijama u kojima se par prijatelja bez preteranih dogovora sastane, ode u grad i provede se kao da telefoni i ne postoje. Niko ne gleda popreko ako se previše opuste i krenu da igraju kao da su sami kod kuće. Svako povede nekog, taj neko povede još nekog, i tako u nedogled, a provod je zagarantovan. U tim filmovima uvek postoji i onaj lik sa gitarom, minđušom na jednom uvu i poludogorelom cigaretom među zubima, koji sa prstima punim prstenja šteluje žice. U redu, možda sam se malo predugo zadržala na opisu tih likova, očigledno je da imam slabost na njih, ali šta da se radi. Na takvim filmovima sam odrasla i sa tim
na umu stalno pokušavam da svet oko sebe izgradim kao režiser romantičnih komedija.
Zato sam jedne majske večeri okupila par nasumičnih prijatelja da izađemo na dugo očekivanu žurku. Iako su pregovori ko će da ide, kako ćemo doći i koliko ćemo ostati, trajali duže nego sama žurka, barem smo se lepo proveli. Sve je delovalo savršeno, muzika koja svima odgovara, jedan od drugara koji je svakog časa trebalo da upadne sa svadbe okićen ruzmarinom… i onda, kao u svakom pristojnom filmu ili knjizi, a izgleda i u stvarnom životu, sledi jedno veliko ALI.
Istrenirane da uvek otvorimo tašnice da bi nas pregledali, uradile smo to bez razmišljanja. Međutim, drugarica sa kojom sam tek u tom periodu postala bliska imala je na prvi pogled nevidljivi problem za koji niko od nas nije znao- dijabetes tip 1. Namerno ne kažem da „boluje“ od toga, jer ne želim da je time definišem. Ona to ima i nosi kao teret u vidu ranca sa najosnovnijim potrepštinama. Gospodin iz obezbeđenja je otvorio njen ranac i zatekao sok i plazmu. Kada je hteo da joj to oduzme, ona mu je strpljivo objasnila da joj je potrebno ako joj ,,padne šećer“. On je, međutim, odlučio da joj održi mini predavanje o tome kako sok „ne podiže šećer“ i zapitao da li ona možda izmišlja. Stajala sam iza nje, gledala kako je stariji čovek smara, ali od glasne muzike nisam čula o čemu je reč. Svašta mi je padalo na pamet dok sam gledala scenu ispred sebe. Ispostavilo se da moja drugarica, kao najveća lutkica, sa osmehom odgovara, dok joj pripadnik obezbeđenja drži lekciju o dijabetesu koji ona ima, a on verovatno ne. Očigledno je želeo da ćaska. Kada su je konačno pustili, saznala sam u čemu je bio „problem“. Strašnije od svega bilo je to što je neko sa dijabetesom tretiran kao prevarant, dok se bori da mu u rancu ostanu namirnice koje mu mogu zatrebati u najgoroj mogućoj situaciji.
Prošla su dva meseca do sledećeg festivala. Čekanje programa za mlade u Kragujevcu je otprilike kao čekanje kiše u pustinji. Krenula sam po nju malo ranije. Kada je ušla u auto, unela je vedrinu i rekla da je veoma raspoložena i da misli da će nam biti jako zabavno. Nisam imala nikakva očekivanja. Išle smo na nastup benda Vizelj, po njenoj želji.
Od parkinga do Kneževog arsenala išle smo brzim hodom jer smo već kasnile zbog mog izbora parking mesta. Dolazimo do kapije i ponovo sudar neznanja i istine. Ovog puta sam bila spremna. Prošla sam prva i zastala pored da je sačekam. I opet ista scena. Ona otvara ranac, obezbeđenje pretura kao da snima epizodu „What’s in my bag“. Ona ponovo kroz osmeh objašnjava da su joj te stvari neophodne, da joj je voda potrebna kada pljuvačne žlezde krenu prekomerno da luče. Ovog puta nije bio sredovečni gospodin. Bila je nervozna gospođa koja joj je rekla da je se seća od pre tri godine sa istog ulaza. Tada joj je, kako kaže, rekla da mladi danas izmišljaju svašta samo da bi nešto uneli i da „svakom nešto fali, svako ima neku bolest“. Te večeri je odlučila da joj održi lekciju o tokenima za piće i o tome kako može da kupi vodu unutra. Te nemilosrdne reči je izgovarala dok joj je vadila vodu iz ranca i bacala u kantu pored.
Osećala sam se kao da su joj iščupali aparat i bacili ga u istu tu kantu. U meni se upalio drama queen režim, ako treba da se svađamo, evo, svađaćemo se, ali mojoj drugarici nećete oduzimati vodu. Skidala sam dve ispletene kikice zalepljene za sjaj za usta i naoštrena krenula ka gospođi… ali me je zaustavila činjenica da ju je, nakon bačene vode, ipak pustila da prođe. Bila sam iznervirana.
Nije ona kriva što mora da nosi ranac sa opremom za život, a oni joj i to malo stvari oduzimaju. Raspoloženje se, srećom, ubrzo popravilo. Dok smo se kretale ka glavnoj bini, bend je uveliko svirao jednu od njenih omiljenih pesama „Dunja“. Ta pesma mi od tada ne izlazi iz glave i podseća me na sve lepe trenutke te večeri (ako izuzmemo nevaljalu tetu iz obezbeđenja). Sredina je bila puna omladine svih uzrasta, a mi smo stale sa strane. U podsvesti mi je stalno bilo da joj je voda oduzeta i da ću možda morati u nekom trenutku da izađem iz mase i donesem joj sve što joj treba. Pokušavala sam da ne mislim na to i da uživam u trenutku, jer je ona bila dobro. Prizor na bini je postajao sve lepši kako je veče odmicalo, pa smo se i nas dve, mic po mic, pomerale bliže. Nije samo zbog muzike. Negde tamo, između svih tih prelepih ljudi na bini, bljesnula je klasika, gitara, minđuša, prstenje. Tačno onakav lik kakvog sam opisivala na početku. I dok smo stajale hipnotisane, shvatila sam da moja stara filmska slabost i dalje radi punom parom. Režiser romantičnih komedija u meni je bio više nego zadovoljan.
Nakon svirke smo sele da razmenimo utiske. Svaki put kad bismo prošle pored obezbeđenja, uputila sam im jedan preki pogled preko naočara. Nisam zlopamtilo, ali životno moto „pamti pa vrati“ postoji s razlogom. Dok smo pričale o bendu i pevušile njihove pesme, par puta se začuo zvuk njenog aparata. Do tada nisam imala priliku da sedim sa nekim ko nosi aparat za dijabetes, pa bih se svaki put štrecnula i pomislila da nešto nije u redu. Počela sam da razmišljam o tome kako festivali tretiraju ljude koji imaju neki zdravstveni problem. Na koncertima u dvoranama postoje pristupačni delovi za osobe sa invaliditetom. Na festivalima do sada nisam obratila pažnju na pristupačnost, a trebalo bi. Pa pogledam u nju, pa u onu zelenu kantu u kojoj je završila njena voda, i zapitam se: kada ćemo poraditi na senzibilisanju ljudi koji rade u obezbeđenju? Da shvate da nekad neko nema vremena da stoji u redu za tokene dok čeka da kupi vodu ili sok.
Dijabetes nije nešto što bi neko izmislio samo da bi na festival „prošvercovao“ sok, vodu i plazmu. Nadam se da će za naredne tri godine, kada se ponovo pojavimo na toj istoj kapiji, gospođa reći da je se seća i pustiti je bez problema. I bez lekcije. A iako su se desile neke neprijatnosti (khm khm, znamo i koje), ona je ipak imala pravo. To veče smo se super provele. Ja sam i dalje u sebi nosila onaj filmski, romantični deo nade da će ovo iznenada postati noć za pamćenje. I ispostavilo se da jeste. Samo… neke stvari će ostati da lelujaju u neispunjenom prostoru između nas i bine. Ipak treba verovati u romantične komedije.
autorka Kristina Stevanović
