Ritam grada

U Srbiji ne postoji zvanični registar koji bi obuhvatio i sistematizovao svu decu sa poteškoćama u razvoju. A to je, tvrde roditelji, osnova da se usvoje prave mere i krene ka stvaranju inkluzivnog društva. Prvi korak bi mogao da bude i kreiranje prostora za dnevni boravak dece sa poteškoćama u razvoju.

U udruženju “Sidro”, kako smo već pisali, od osnivanja rade na okupljanju i osnaživanju porodica sa decom sa poteškoćama u razvoju. Međutim, sa veoma malo, a u dosta situacijia bez ikakve podrške institucija.

Neprestano nam fale registri i tačne informacije za decu sa poteškoćama u razvoju različitih profila. To onda dovodi do nagađanja, nepotpunih, netačnih i neadekvatnih brojeva. Dok nemamo tačne cifre, nemamo ni adekvatne registre, lokalne i republičke, za decu sa različitim poteškoćama u razvoju. Mislim na grupu dece sa sindromima, autističnu decu, mališane sa poteškoćama u razvoju u smislu govora, pažnje, koje se vode sve, u suštini, pod nekom šifrom F83, kojih nema negde, od 6 ili 7 godine, beže iz sistema, ne zna se. Ne znamo dakle koji su nam sistemi podrške najpotrebniji, koliko defektologa, logopeda, da li se menja nešto u samom sistemu obrazovanja. Koji je to broj ljudi koje treba uposliti, kako ih sve obučiti. Dok nemamo tačne cifre, ne možemo ni da pričamo o adekvatnom sistemu podrške. Možemo samo da se igramo, kalkulišemo, da prilagođavamo brojke, onako kako odgovara u datom trenutku, pre svega državi. Zato je važno da se okupe roditelji da se povezuju, da organizacije civilnog društva rade udruženo, da se napravi zajednička inicijativa u tom smislu, poručuje osnivačica “Sidra” Andrea Dimitrijević.

Ipak, sve te prepreke ne obeshrabruju ovu grupu roditelja. Imaju svoje ciljeve, od njih ne odustaju, a nemeravaju da istraju u stvaranju povoljnijeg ambijenta za odrastanje – za svu decu. Jedna od prioritetnih stvari je, ističu, formiranje prostora bezbednog za boravak dece sa poteškoćama u razvoju.

Naš je život dvadestčetvoročasovna borba. Defektolog je tu, on je plaćen, odradiće svoj posao, ali na kraju, ipak ostajemo sami. Neretko i porodica ima gard, odalji se, a kamoli prijatelji. Nedostaje nam dosta toga, najviše prostor. Mesto gde bi deca mogla da borave nekoliko sati dnevno. Sa punim radnim vremenom, uz obučeno osoblje. Posebno leti nedostaje. Može to da bude i na otvorenom, ograđeno, kaže Katerina Vasiljević, članica “Sidra”.

Roditelji ističu da pozdravljaju otvaranja specijalizovanih parkova u Kragujevcu, recimo za kućne ljubimce, ali se i pitaju da li je moguće, da nema prostora i novca i za adekvatan prostor, možda baš park, koji bi bio bezbedan da borave i njihova deca.

Verujemo da postoje i zainteresovani investitori koji bi obezbedili prostor. U gradu se toliko toga gradi, da je prosto neverovatno da za takav jedan sadržaj nema interesovanja. Mislim da grad Kragujevac treba da predstavlja jednu sredinu koja prihvata ljude različitih, socijalnih, etničkih, pa i zdravstvenih kategorija. Volela bih da vlasti imaju više sluha za našu decu, da im otvore vrata. Treba imati u vidu da će ova deca sutra odrasti, da će postati ljudi. Volela bih da postanu prihvatljiviji i korisniji zajednici. Da budu prihvaćeni sa svim svojim specifičnostima, posebnostima. Da grad ima više sluha, da pomogne, smatra Tanja Petrović.

Prostori za bezbedan boravak dece sa poteškoćama u razvoju već postoje u drugim delovima Srbije. Uz one u Beogradu, na još nekoliko lokacija, osmišljeni su sadržaji koji su, kako navode naši sagovornici, preko potrebni i deci u Kragujevcu. Dok se ne izbore za to, roditelji okupljeni u “Sidru” pomažu jedni drugima, jer, kako kažu – lakše je kada nisi sam.

autor Nenad Živadinović

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.