Kada se dnevne obaveze ugase, a reflektori upale, ostaje samo čist zvuk.
Čim sam prošla kroz kapiju ovogodišnjeg Vibe festivala, iste sekunde ostavila sam iza sebe svakodnevnu buku i haos. Čekale su me tri noći pod otvorenim nebom, a tu, u tom letnjem mraku, ispred bina ispunjenih toplim tonovima, prepustila sam se retkom osećaju da nigde ne moram da žurim.
Festival ove godine nije krenuo onog momenta kada je upaljeno osvetljenje u Kneževom arsenalu, već kada su ljudi počeli polako da ga oživljavaju svojim koracima, glasovima, toplinom. U razmaku od mesec dana, isti prostor, inače prilično devastiran i bez namene, drugi put je pretvoren u mesto u kojem pretežno mladi pronalaze svoj ritam i to već trinaestu godinu zaredom.
Sam raspored u okviru festivalskog prostora drugačiji je nego na Arsenalu. Bine deluju nekako ,,ušuškanije“, a upečatljivi detalji zaokupljaju pažnju. Odmah na ulazu posetioce je ove godine, zahvaljujući Aleksić galeriji, dočekala skulptura „Syncopation“, umetnice Nikoline Nikolić. Visoka blizu tri metara, izrađena od metala, neprestano je privlačila poglede i svaki put delovala drugačije, zavisno od boje i ritma muzike i svetla koje je u tom trenutku obasjavalo.
Samo par koraka dalje bile su izložene fotografije kao podsetnik na ranija izdanja festivala. Najviše pažnje izazvali su mladi u berberskom ćošku, gde su posetioci imali priliku da pod zvezdama menjaju svoj imidž i usred noći. Uz zvuke obližnjeg Milina stejdža, atmosferi je dodatno doprineo i kutak za zabavu, poput mašine za hvatanje igračaka i „air hockey“, nudeći opušten ambijent za sve generacije.
Kako je veče odmicalo, prazni prostori postajali su sve ispunjeniji razgovorima koji su se preobražavali u zajedničke glasne refrene, a lica koja sam prvi put videla sa svakim festivalskim danom delovala su manje nepoznato.
Tokom tri dana „vajb“ u starom industrijskom kompleksu menjao se iz sata u sat. Ove godine izvođači su odabrani tako da publiku vode od mekšeg ,,hausa“ do nešto tvrđeg zvuka. Glavna bina nudila je ,,širu priču“ za većinu ljudi, a samo par koraka dalje stejdževi Milina i Banger držali su prepoznatljiv klupski ritam.
Nije bilo potrebno mnogo vremena da beogradski Bad Copy spoji humor i energiju i već prvog dana uvuče publiku u ritam festivala. Već narednog dana hrvatski elektro duo Nipplepeople priredio je audiovizuelni spektakl pod maskama i svetlosnim efektima koji su dodatno pojačali njihovu prepoznatljivu estetiku.
Za kraj, povratak Buč Kesidija na šumadijsku scenu potvrdio je da uprkos brojnim nastupima, publika u Kragujevcu nema nameru da se zasiti njihovih pesama, pa je bend dočekan sa istim entuzijazmom kao pre godinu dana na Arsenal Festu.
Dokaz da ništa nije moglo da prekine ovogodišnji „vajb“ jeste i peh zbog kojeg je na Mejn stejdžu u jednom trenutku prekinut program, što nije moglo da preseče ritam publike, koja je za to vreme sama nastavila horski da peva dok nepredviđeni tehnički problem nije rešen. Zaključila sam da je reakcija ispred bine bila još glasnija nego pre prekida, te je delovalo kao da je tih nekoliko minuta tišine samo podsetilo zbog čega su se svi tu i okupili. U takvim trenucima shvatiš da ljudi ne dolaze samo zbog dobre muzike, već i zbog kratkog bekstva od svakodnevice i prilike za spontane susrete sa drugima.
Mladi jesu bili najglasniji i najvidljiviji ispred zvučnika i u prvim redovima, pa je festival i ove godine delovao kao generacijsko okupljanje. Ipak, u toj masi niko nije bio višak, jer je bilo očigledno da se dobro zabavljaju i najmlađi u pratnji roditelja, ali i stariji posetioci, među kojima ima i onih koji godinama ne propuštaju ovaj festival. Čitavu sliku upotpunio je i tim prve pomoći koji je stajao u blizini, te je publici koja nije planirala da ode kući pre ranih jutarnjih časova, ulivao onaj tihi osećaj sigurnosti.
Nakon velikog i glasnog Arsenal festa, Vibe dođe kao mlađi brat, utočište u intimnijoj atmosferi, koje lokalnu ekipu podseća na to koliko je za Kragujevac važno da istorijski prostor Kneževog arsenala tokom celog leta ostane živ i otvoren.
Prostor nije bio jedino što dele ova dva festivala, već i atmosferu u kojoj se, s vremena na vreme, usred mase prolama uzvik „Pumpaj, pumpaj!”, koji na trenutak plesni podijum pretvara u mesto bunta i slobodnog govora.
Kada su svetla glavne bine utihnula, ceo prostor se preselio i pretvorio u jednu veliku žurku na otvorenom. DJ bine bile su zone gde se gotovo i nije stajalo u mestu, već se plesalo do ranih jutarnjih sati. Tada shvatiš da mladima za dobru zabavu nisu neophodni savršeni vremenski uslovi, ni tople letnje noći. Iako je temperatura pod otvorenim nebom sva tri dana bila neuobičajeno niska za kasne julske dane, to nije sprečilo posetioce da do svitanja uživaju na festivalu.
Dok je publika napuštala zidove kompleksa, a grad se polako budio, poslednji ritmovi izvlačili su iz najizdržljivijih posetilaca preostale atome snage. Nakon tri festivalska dana, uprkos umoru, povratak u svakodnevicu nije mi teško pao, jer mi je Vibe doneo puno osmeha, dobre energije i priliku da napunim baterije.
autorka Lena Ćirić
