Stara floskula da je novinarski život težak ali zato lep, ne „živi” više sada i ovde, barem što se drugog „aspekta” tiče. Onaj prvi pretekao je i još je teži. Oni nekadašnji standarni žurnalistički stresovi, rokovi, cajtnoti, ekskluzivnosti, sagovornici, događaji… sada nekome ko se iole ozbiljnije bavi novinarstvom izgledaju k’o godišnji odmor i bolovanje. Zajedno.
Događaji se smenjuju takvom brzinom da više niko (konsultovao kolege) ne može da ih evidentira a kamoli isprati. I, to kvalitetno. Svesni smo da živimo u vreme ubrzane istorije ali baš toliko. Hiper ubrzane. Sve se dešava brže nego skokovi i padovi cena na brzi a jednu „stvar” e stignete ni da „percipirate” i „svaite” a već ju je još nekoliko drugih preteklo i prestiglo. Naravno, ne manje važnih.
Da ne računamo izveštavanje za vreme izbora koji su se kod nas pretvorili od, u svetu normlnih tema i pitanja – ko će da (od)nosi đubre i naplaćuje parking, u pitanje života i smrti i na čiji se odlazak spremate bukvalno kao za polazak u rat. Novinarska udruženja i redakcije šalju svojim ljudima na terenu upozorenja i uputstva koja u srećnim zemljama dobijaju naše kolege na putu u one nesrećnije, gde je rat. Dobijanje kitičnih tačaka (kolega) na koje se javljate tokom izbora, a na koje trebate da prijavite napad na novinara, odnsno na – vas, se podrazumeva pre odlaska na „posao”, kao da ponesete telefon, diktafon, blokče i olovku (oni što još to koriste).
E, sad, neko bi rekao, pa izbori nisu svaki dan?! Pa, možda i nisu ako si neko ko ne živi u i od novinarstva i u Srbiji uopšte. Mi smo, u večitoj Vučićevoj i SNS (pred)izbornoj kampanji koja traje već godinama i nesmanjenim intenzitetom, Kakvi, samo se zahuktava dok se vama spočitava: izdajstvo, plaćeništvo, ustaštvo… Ustaša u Šumadiji?! Zvuči besmisleno ali nije bezopasno. Ako ste dokoni pogledajte samo komentare ispod tekstova sa pridevima svih mogućih i nemogućih kvislinških jedinica u istoriji sveta, uz (s)pominjanje živih i mrtvih članova porodice. Pardon, članica.
No, izbore na stranu, da se prepustimo uživanjima u svakodnevnom novinarskom danu. Ma, koliko rano ustali (možete da ne spavate kao predsednik) džabe, jer vas dočekuju (pri)stigli mejlovi, viberi, SMS-ovi… Dogodilo se, desilo se, hitno, napali, ubili, srušili (jste, jeste) i urušili… Novonastala politička realnost nametnula je i proteste koje smo tokom prošle godine imali i po tri-četiri puta dnevno. Tu je trebalo stići i uteći i na protesnom mestu „postojati”, na trgovima, ulicama, raskrsnicama, pred fakultetima, školama, kordonima, ešalonima, bataljonima… Naravno, izvešatava se telefonima, kucka, nabada, viberiše, porukiše… Nema se vremena za bilo šta ozbiljnije i drugačije. Samo sad i ovde (O. Haklsi) i paljba dalje. Još ima puno toga da se isprati, proprati, izvesti… Piši, kuckaj, fotkaj, snimaj… nema više podele rada, svi moraju da zanju i rade sve.
Kako god to izgledalo svima nama, među novinarskim svetom, izdvojilo se posebno poštovanje za kolege iz Vojvodine koji su bili na tolikom iskušenjima, terenima i dešavanjima, da su zaslužili bezuslovni respekt sopstvene profesije.
No, ni ostalima nije nešto značajno lakše. U zemlji i društvu u kome nema institucija, ustanova, zakona… već sve zavisi od hira jednog jedinog čoveka i njegovih slepo (nisu potrebni navodnici) odanih sledbenika, naravno da ste izloženi svakoj vrsti nepravde i neprijatnosti, a kome da se obratite? Nadležnima? Ma, ’ajte molim vas. Pa, za njih postojite samo kao glasačka mašina i toi-toi meso za Ćacilend. Dalje njihove ingerencije prestaju.
I, kome da se ugroženi, izloženi, poniženi i uveđeni obrate nego medijima i novinarima. Od njih očekuju pomoć, mada je nekadašnju taktiku zataškavanja (pouzdana taktika svih ranijih vlasti) već odavno zamenila doktrina ovih koji se na pisanje i izveštavanje medija ni ne osvrću. Ako ste izgubili glavu, dete, posao… pa do banalnih stvari poput ujeda pasa lutalica ili asfaltiranja rupa koje zjape po ulicama, nema tog članka, reportaže, izveštaja, priloga… koji će skrenuti pažnju onih kojima je upućen i adresiran. Ako niste neki povlašćeni dobavljač ili izvođač za Ekspo, onda ništa, hvala, zbogom. I još ste dobro prošli, da vam se ne pojave (na adresi) oni „izvođači” radova sa crnim duksevima, kapuljačama i maskama „opremljeni” palicama, šipkama, kamenicama i kockama (možda rupe na ulicama delimično i odatle proističu) da vam (po)jasne da živite u „zlatnom dobu”.
Bez vađenja, dopisnici, za razliku od onih standardnih rubričnih podela u klasičnim redakcijama (koje sve više nestaju) izloženiji su od ostalih. Oni su tu „za sve”, 24 kroz 7, 365 dana u godini (ili 366 ako je prestupna). Daj čas ovo, čas ono… jel si video (pa pljas link), jedna žena na fejsu… i tako od jutra do sutra, bez prestanka. Taman između dva protesta presečete nekom temom iz društveno-političkog-komunalno-urbanog života. Pa, onda pitanje – gde su one ljudske priče, zanimljive reportaže… (sve to „digitalno, lako, ovako, onako” da citiramo kultni serijal „Marka žvaka”). Padne brdo, (is)prati sendvičare na neko od „spontanih” A. V. okupljanja i obraćanja (pa se posle rvi sa botovima), ove upustili, infrastrukturu zapustili, drveće posekli, nisu odneli đubre… Kad pomisliš da smo „izlečili šugu” (a, braniš Nepalce) ono se javljaju mame kod čije dece u vrtiću se javlja crvenilo isto kao ono u beogradskim obdaništima…
A, borbu sa društvenim mrežama iluzorno je pominjati jer ste je već unapred – izgubili. Danas kada većina ljudi i ne razlikuje mreže od medija suočeni ste da morate da se objašnjavate „kako tamo neki ili neka” objavio a „ti, ne smeš”. Rezoni tipa da se lični FB ipak rauzlikuje od pravog, registrovanog medija i da to „objavljeno” najčešće ima snagu (proverljivaost i tačnost, takođe) kafanskog naklapanja ili onih večnih slavskih priča dočeka se samo sa ciničnim podsmehom i kosntatacijom – prodao si se. Kome? Ustašama iz Gruže i Levča ili hodajućim klozetićima pastelnih boja. Cepaju se i (na)karikaju komentari iz kojih se vidi da „komentatori” (botovi rade za pare pravi hejteri isključivo iz ljubavi) nisu se udostojili da pročitaju i naslov. Al imaju stav. A, stav je kao i… ako nisi gledao Prljavog Harija ne vredi da ti objašnjavam kao „šta”.
„Ni kiša, ni sneg, ni grad, ni poledica neće sprečiti poštare da obave svoje zadatke”, slogan je SAD poštara još sa početka prošlog veka. Slično je bilo i sa nama, novinarima. Veštačka inteligencija kaže da će to, poštarsko zvanje i zanimanje, odumreti (između ostalih). Možda su i novinari pocrkali, samo nam još to niko nije javio. A, po difoltu i vokaciji bi trebalo da smo dobro obavešteni. Makar bolje od drugih.
autor Zoran Mišić, dopisnik lista Danas iz Kragujevca
