Aktuelne proteste u Srbiji treba posmatrati kao deo kontinuiranih društvenih dešavanja i dugotrajnog nezadovoljstva građana. Iako su nedavno postali masovniji i vidljiviji, korene nose u ranijim oblicima delovanja koji su se godinama razvijali.
Kontinuitet bunta u Srbiji vidljiv je ne samo u masovnim okupljanjima u poslednjih godinu i po dana, sa pojavom studentskih protesta i blokada, već kroz angažmane i iskustva pojedinaca i grupa koji su bili aktivni mnogo ranije. Svakako, ono što je konstanta jeste potreba ljudi da doprinesu velikim društvenim promenama.
Studentkinja i aktivistkinja Natalija Petrović, jedna je od onih koji su u društvenim dešavanjima učestvovali i pre velikih studentskih protesta. Kaže da je na akciju pokrenulo nezadovoljstvo zbog projekta Rio Tinto, odnosno najava iskopavanja litijuma u Srbiji, pa je sa prijateljicama iz srednje škole još 2021. prvi put otišla na protest.
Ljudska prava i ekologija su vrednosti koje su duboko ukorenjene u meni i jednostavno sam znala da moram na neki način da doprinesem borbi za nešto ispravno. Mislim da takve stvari dolaze iz kuće, gde sam se i ja od malena borila za ono što je fer, ističe Natalija.
Nakon svojih početaka u aktivizmu njene potrebe da doprinese društvenoj promeni razvijale su se, kaže, kroz razne inicijative, neformalno obrazovanje i povezivanje sa ljudima sličnih stavova. Iako je zanimaju različite teme- od ekologije, feminizma, studentskih prava i borbe protiv korupcije, u osnovi njenih uverenja se nalazi borba za ljudska prava. Za nju aktivizam ne predstavlja samo učešće u protestima, već i delovanje na društvo u kome živi.
Biti aktivistkinja mi je dalo poseban osećaj moći, jednostavno osećaj da konačno preuzimam svoj život u svoje ruke jer delam u skladu sa svojim uverenjima, objašnjava ona.
Kaže i da se protesti razvijaju kroz talase, sa periodima okupljanja, pa povlačenja i ističe da je za nju srž svega strpljenje.
Upadnemo u krizu, ljudi izađu na ulice i taj osećaj je zaista magičan. I dalje se sećam punih beogradskih bulevara i nepreglednih kolona tokom protesta ,,Srbija protiv nasilja” ili blokade železničkih stanica u Beogradu zbog najave iskopavanja litijuma. Takvi momenti zaista bude nadu, ali na žalost je strpljenje onih sa druge strane veće i ti protesti su se vremenom ugasili.
Za nju je aktivizam postao značajan deo života i kako kaže, ne predstavlja samo izlazak na ulicu, već i svakodnevnu borbu za lične stavove i uverenja, kao i reagovanje na nepravdu, gde strah od posledica ne postoji, već samo nada za bolje sutra.
Zaista se osećam kao da nemam šta da izgubim, jer u zemlji gde je pravo na život i bezbednost upitno, nema neke budućnosti. Ne mogu ni da zamislim svoj život bez aktivizma, da nisam glasna i da ne posvećujem svaki dan nekoj, barem maloj promeni. Razlog zašto idem dalje je taj što sada nema nazad. Zašto bih se zaustavljala u paklu? Osim toga, aktivizam je postao toliki deo mog života, da ga više ne smatram nečim čime se bavim, već je ono što živim i što ću živeti zauvek, zaključuje ova mlada aktivistkinja.
Širi kontekst nastanka protesta objašnjava profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i sociolog Žolt Lazar. Prema njegovim rečima, u pitanju je period velike društvene tranzicije, iz socijalizma u post socijalizam. Podseća i da protesti u Srbiji imaju dugu istoriju, od studentskih i građanskih demonstracija 1996/97. godine i političkih promena 2000. pa sve do savremenih nezadovoljstva počevši od tragičnih događaja 2023. godine.
Prvi veliki protest pre pada nadstrešnice jeste protest koji se desio u vezi sa masovnim ubistvom u Beogradu koje je problematizovalo još više pitanja, na koja smo mi u okviru naše struke, zajedno sa psiholozima i pedagozima, sigurno dobrih 10 godina ukazivali. Posle je akumuliralo to novo nezadovoljstvo koje je eksplodiralo padom nadstrešnice. Mi trenutno u sociologiji nemamo precizno objašnjenje zašto je tako brzo došlo do tako masovnog uključivanja studenata, ali to ocenjujemo kao pozitivnu pojavu, jer nam ukazuje da mladi stiču stručnost na fakultetima, višim i stručnim školama, kao i da su izuzetno sposobni i odgovorni.
Takođe, profesor ukazuje i na značaj civilnog sektora, koji u Srbiji ima kontinuitet već decenijama. Kako objašnjava, upravo su organizacije i inicijative iz civilnog društva prve reagovale i uključile se u proteste, na koje su se kasnije nadovezali i studenti.
U Srbiji imamo deo građana koji je vrlo svestan i organizovan u civilnom sektoru, koji se bavi lokalnim problemima. Tako da civilni sektor jeste bio razvijen i dobio je podsticaj devedesetih godina. U Novom Sadu protest je bio prvo građanski, a studenti su se uključili kao svesni deo društva. Oni su dali tu novu dimenziju istrajnošću i neprekidnim radom i uspeli su da urade ono što civilni sektor nije- da probude dobar deo građana.
Barijera straha je sada razbijena, smatra profesor Žolt Lazar. Kada govori o promenama koje su se dogodile posebno ističe da je za kulturne promene potrebno najviše vremena, jer podrazumevaju promenu sistema vrednosti.
Građanska svest će se pojačati kada dođe do promene očekivanja, koja do sada u Srbiji nisu promenjena. Da bude nešto bolje, da svako doprinese na neki način, to se krije u sferi kulture, popularnoj kulturi. Mi imamo šund i kič u informativnom programu, a čak ni nezavisni mediji često ne daju potpunu informaciju, što takođe izaziva nezadovoljstvo kod ljudi koji nisu toliko građanski angažovani.
Dodaje, takođe, da je upravo problem u očekivanjima, jer su ljudi navikli da žive u krizi, zbog nekih obrazaca ponašanja koje profesor naziva populističkom kulturom, jer je to upravo ono što se događa i u domenu politike. Ipak, zaključuje da protesti ne predstavljaju samo trenutak pobune, već šireg procesa u kojem se menja odnos pojedinca i odgovornost prema društvu. Upravo u tom procesu krije se celokupan značaj promene svesti jednog društva.
autorka Lena Ćirić
