Zabrana bilo kakvog političkog ili komercijalnog mešanja u uređivačku politiku medija, zabrana praćenja, prisluškivanja i svih drugih vidova pritisaka na novinare, zaštita novinarskih izvora i transprentnost vlasništva, neke su od ključnih odredbi Evropskog akta o slobodi medija (EMFA), koji je u zemljama članicama Evropske unije počeo da se primenjuje 8. avgusta.
Ovaj zakon ima za cilj da reguliše najznačajnije oblasti u medijskoj sferi, a pre svega, da zaštiti nezavisnost i objektivnost izveštavanja i pluralizam u medjima. Predviđa i obavezu da se javno objavi vlasnička struktura i izvori finansiranja, a Evropska komisija je dobila ovlašćenja da prati i kontroliše koncentraciju medija. Zakonom je predviđeno i osnivanje nezavisnog tela za praćenje sprovođenja ovog akta, koje bi trebalo da vrši kontrolu i nadzor nad medijima u Evropi.
Zanimljivo je istaći i da je novi evropski zakon formalno na snazi od marta 2024. godine, ali su zemlje članice dobile period od godinu dana da svoja nacionalna zakonodavstva prilagode. Iako su zakonske odredbe naišle na velike pohvale, kako evroparlamentaraca, tako i lidera evropskih zemalja, činjenica je da zakon nije u punom kapacitetu počeo da se primenjuje, jer kako su istakli Reporteri bez granica, za to nije bilo političke volje.
Sličnog mišljena je i Tamara Filipović, generalna sekretarka NUNS-a, koja smatra da će uticaj ovog zakona u praksi mnogo manje zavisiti od samog teksta akta, a mnogo više od toga koliko su vlade spremne da ga sprovedu, koliko su regulatorna tela nezavisna i da li postoji snažan pritisak javnosti i medijske zajednice da se odredbe zaista poštuju.
Novi Evropski zakon, makar na normativnom nivou, otvara prostor za rešavanje nekih ključnih pitanja, poput transparentnosti vlasništva, zaštite izvora i uređivačke nezavisnosti. Međutim, iskustvo pokazuje da sama pravna regulativa ne znači nužno i primenu u praksi. I u državama članicama često vidimo odlaganje harmonizacije nacionalnih propisa sa evropskim standardima, kao i selektivno sprovođenje određenih odredbi koje zadiru u političke ili ekonomske interese. U zemljama gde postoji tradicija poštovanja zakona i institucionalne kontrole, ovakav akt može značajno doprineti unapređenju medijskih sloboda. Ali u državama gde institucije nisu dovoljno nezavisne i gde je pritisak na medije izražen, postoji rizik da zakon ostane mrtvo slovo na papiru, objašnjava Filipović.
Ni profesorka Fakuleteta političkih nauka Aleksandra Krstić nije sigurna da će primena ovog zakona u praksi biti adekvatna, kao što do sada nije bila ni primena nekih drugih zakona, zato što u različitim državama postoje tendencije koje nam pokazuju da je potreba za kontrolom nad medijima izuzetno jaka. Tu tendenciju pokazuju čak i neke demokratske zemlje, pa je upravo zbog toga važno da postoji jedan krovni akt, koji će važiti na nadnacionalnom nivou Evropske unije.
Značajno je što je to prvi akt takve vrste i on je donesen usled neizmerne potrebe da se sloboda vrati u medije, odnosno da se prestane sa različitim načinima i mehanizmima kontrole medija, političkom instrumentalizacijom i urušavanjem novinarke profesije kao takve. Svesni su i Evropljani i njihovi zakonodavci da pojedinačne zemlje to ne mogu same da izguraju, pa im je zbog toga potrebno oslanjanje na Evropsku uniju, komentariše profesorka Krstić.
Iako kaže da medijska tržišta u zemljama kao što su Francuska i Poljska, na primer, funkcionišu na potpuno drugačije načine, odredbe koje bi sve zemlje članice morale da usvoje su neka osnovna prava i medjske slobode. Tu pre svega misli na vlasništvo, medijski pluralizam i istinito izveštavanje, pošto su istraživanja pokazala da su manipulativno informisanje, lažne vesti i bujanje dezinformacija potpuno uništili poverenje javnosti u medije, kako u Evropskoj uniji, tako i svuda u svetu.
Novi Evropski akt o slobodi medija neće se direktno primenjivati na zemlje kandidate, među kojima je i Srbija, ali će se njegove odredbe uzimati u obzir prilikom izrade izveštaja o napretku ovih država. Međutim, naše sagovornice su složne u oceni da će slični priblemi koji prate primenu zakona u zemljama članicama EU, pratiti i njegovu primenu u Srbiji.
U našim medijskim zakonima, ovakvim kakvi su sada, imamo veoma dobre odredbe o slobodi medija, govora, o zaštiti novinara i medijske profesije kao takve, od različitih ekonomskim, političkih i drugih uticaja. Ali suštinski ti zakoni se ne primenjuju. Naprotiv, ovde imamo eklatantno kršenje medijskih zakona za koje niko ne odgovara. Nemamo regulatorno telo, već konstantne pokušaje države da uspostavi kontrolu na čitavim medijskim tržištem. Kad to kažem, mislim sa jedne strane na kontrolu nad medijima bliskim vlastima, a sa druge strane izražene pokušaje diskreditacije i instrumentalizacije profesionalnih i nezavisnih medija, kaže profesorka Krstić.
Ne bi je čudilo da, kao mnogo puta ranije, Srbija uvede odredbe Evropskog zakona na papiru, ali da se one u praksi ne sprovode. Po njenim rečima, mediji neće biti slobodni dok se država ne povuče iz medijskog vlasništva i skloni svoje šape sa medijskog tržišta. A tendencije, ne samo kod nas, nego i u Evropi pokazuju upravo suprotno, sve veću kontrolu.
Ako kontrolište medije, kontrolište informisanje, a autoritarna javna sfera tako i funkcioniše. Ne treba vam sila da biste vladali, treba vam kontrola nad informacijama koje se propuštaju i način na koji publika posmatra društvo je ona slika koja je kreirana kao glavni narativ. To ste imali za vreme Miloševića, imate i danas. Ta slika nikada nije promenjena. Možete da imate zakone, ali ako ne date prostora kritičkim glasovima i opoziciji na RTS-u, ako ne uvedete REM kao nezavisno regulatorno telo i rešite ovaj haos koji danas vlada, nećemo imati ništa od zakona u kome piše da je sloboda medija garantovana. Ključno je pitanje ko je garantuje, napominje naša sagovornica.
U Nezavisnom udruženju novinara Srbije, takođe, ističu da je u nekim razgovorima između predstavnika države i Evropske unije najavljeno da će doći do usklađivanja naših medijskih zakona sa EMFA. Međutim, Filipović ističe da nas iskustvo u Srbiji uči da postoji značajan raskorak između onoga što se zakonski usvoji i onoga što se zaista i primeni.
Kod nas se zakoni, ne samo ignorišu, već se tendenciozno zloupotrebljavaju upravo od strane onih institucija koje bi morale da ih primenjuju i da kontrolišu njihovo sprovođenje. To ozbiljno narušava poverenje u pravni okvir i dovodi do paradoksa da zakon postaje instrument političke moći, a ne zaštite javnog interesa. Zbog toga je realno očekivati da će ovaj zakon imati više simbolički i politički značaj u evaluacijama Srbije, nego što će se trenutno poboljšati položaj medija u zemlji, zaključuje Tamara Filipović.
Ipak, kaže da relevantne novinarske i medijske organizacije i asocijacije već duže vreme prate stvaranje evropskog zakonodavnog okvira i da će pripremiti predlog za njegovu implementaciju u naše zakonodavstvo, iako ne očekuju da će njihovi predlozi biti u potpunosti usvojeni. Dok ne dođe do dosledne primene zakona koji su već na snazi, mediji u Srbiji, kaže Filipović, neće osetiti boljitak. Najveći gubitnici u celoj slagalici su građani koji ostaju uskraćeni za informacije od javnog značaja na osnovu kojih mogu donositi odluke o svom životu.
autorka Violeta Glišić
Ovaj sadržaj je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „Putokazi ka EU u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji“ i izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.
