Termin „građansko“ u smislu teorije, istorije, modernih tokova i na kraju veština, kod nas je prisutan od turbulentnih devedesetih godina prošlog veka. Pre svega, u aktivnostima civilnog sektora koji je pokušavao da promoviše značaj ove agende u društvu, posebno ga usmeravajući ka novim generacijama. U manjim tragovima, javlja se kao subtematska particija akademskih studija društvenih nauka, dok se nije zvanično formalizovalo dolaskom DOS-a na vlast početkom dvehiljaditih, kao obavezni predmet ranog školstva (uz politički kompromisni paralelizam sa veronaukom).
Tako su, tada mlade generacije, prihvatajući ovaj izvor, pretpostavljam iz kruga porodice i/ili drugova (kako obično biva u tom uzrastu), zvanično sticale znanja koja bismo mogli šire nazvati demokratizacijom (ljudska prava, aktivizam, građanske akcije i inicijative, otvorenu debatu…) i političkim opismenjavanjem (poznavanje Ustava, vladavine prava, neki vid parlamentarne demokratije…). A oni, uglavnom nešto stariji, imali su prilike da se uključe u aktivnosti civilnog sektora ovih prostora putem radionica, predavanja, konferencija i možda i najbitnije – studijskih putovanja po regionu i evropskim zemljama, gde su dolazili u direktan kontakt sa vršnjacima van ovdašnje kontaminirane sfere ili kako oni danas kažu u argou – „in the bubble“.
Međutim, na ovim prostorima, gde i dalje nisu raščišćene ideološke konfrotacije još od perioda Drugog svetskog rata, ali i tokom ratova devedesetih na području bivše SFRJ, neki od obrazovnih profila koje šire možemo zvati “političkom edukacijom”, a tiču se nekadašnjih predmeta u školama koji su se odnosili na marksizam, samoupravljanje ili samo tadašnju propagandnu doktrinu (takmičenja u oblasti “Tito – revolucija – mir”), takođe su nailazila nakon nastanka višepartizma i procesa raspada Jugoslavije na ideološke kritike, slično građanskom obrazovanju u post-tranzicionom društvu.
U današnjem trenutku duboko polarizovanog društva, koje definitivno gubi trku u procesu evropskih integracija (kako u odnosu na zvanične rokove i režimske ciljeve, tako i na napredak susednih država na istom putu), ali i demokratizacije društva u najširem smislu, kada studentski pokret kao najvidljiviji barata „alatima“ tog polja (direktna demokratija, vladavina prava, plenumi…), građanski pokreti se organizuju kroz zaboravljene ustavne zborove i posežu za inicijativama i peticijama, a aktivizam postaje opšti termin, vredi se zapitati o važnosti primarnog, školskog učenja o „građanskom“.
Odgovore je zato dobro potražiti najpre od mladih, koji su kao neke od prvih generacija pohađali građansko obrazovanje u školama.
Nikola Paunović je danas diplomirani politikolog sa beogradskog FPN, na master studijama, koji aktivno radi za inostranu kompaniju i istovremeno je dugogodišnji aktivista u CRTI na menadžmentu posmatranja izbora u Srbiji i aktuelno – angažovan je u konsaltingu novoformirane Lokalne fondacije u Kragujevcu, prve takve vrste u gradu. A najvažnije za tekst – nekadašnji je predsednik Đačkog parlamenta Prve kragujevačke gimnazije u svojoj generaciji, gde se uz pohađanje časova građanskog obrazovanja učio demokratizaciji i politički opismenjavao.
Građansko obrazovanje je od velikog značaja za razvijanje kulture dijaloga kod dece školskog uzrasta. Pošto se naše obrazovanje sporo transformiše i prihvata novije trendove učenja, a svodi se više na učenje napamet i ponavljanje, građansko vaspitanje bi trebalo biti mesto gde učenici treba da nauče da promišljaju i debatuju, da nauče kako treba da misle.
Studentski pokret, koji je bio nosilac protesta je primer onoga, zašto je dobro stvarati mesta za dijalog i raspravu i u ranom životnom dobu, navodi Paunović.
Stava sam da ono mora da bude obavezni, a ne izborni predmet. Uz to bih dodao da je neophodno uvrstiti još jedan predmet u osnovno obrazovanje, a to je medijska pismenost. U zapadnim zemljama se medijska pismenost izučava u okviru osnovnog obrazovanja, ona je veoma značajna, pogotovo u vremenima sve prisutnijeg korišćenja društvenih mreža i plasiranja lažnih vesti, poentira nekadašnji “đački parlamentarac”.
Njegov kolega po “građanskom obrazovanju”, diplomirani pozorišni i filmski producent na Cetinjskoj akademiji, Ivan Bogićević, koji se pored uspešnog rada u nezavisnom teatru aktivno bavi i građanskim aktivizmom, slikovito predstavlja svoje sećanje na ovo obrazovanje u rodnom gradu.
U Kruševcu postoji jedan stereotip koji je vezan za srednje škole. On glasi- najgori đaci upisuju Građevinsku, Mašinsku i Hemijsku školu. Ja sam jedan od bivših učenika jedne od tih škola, tačnije – Građevinske. E sada, za sve koji ne znaju, Građevinska ima jedan „ozloglašeni“ smer u koji sam ja, na čudan način zalutao. Tehničar za finalnu obradu drveta. To upisuju najgori đaci i najproblematičniji klinci. Kao što rekoh, ja sam tu sa još jednim drugom zalutao, sticajem čudnih okolnosti.
Zašto je ovo važno za tekst, možete se zapitati, a Bogićević objašnjava da je to bilo očigledno kada se birao izborni predmet, koji svako ima pravo da izabere po želji.
Možete pogoditi i sami. Mi koji smo zalutali, mi smo izabrali građansko, a svi ostali „problematični“ veronauku. To već samo po sebi mnogo govori. Profesor koji nas je dočekao, bio je Dragan Samardžić, jedan veseli Hercegovac sa velikim sedim brkovima. Inače rođeni Mostarac, izbeglica koji se usled rata preselio u naš grad. On je nas natenane, svemu lepom i po meni jako važnom u životu naučio. Ne mislim da bi nas isto naučio da mu je na času bilo 30 učenika. Ali pošto je bilo nas dvojica, onda je sve to što nam je predavao, imao vremena da nam kroz razne priče i primere objasni. U tome je srž svega!
Bogićević se priseća da je prva stvar koju su naučili Ustav. Profesor im je doneo Ustav i terao ih da čitaju naglas, stavku po stavku i da pričaju zašto je to važno. Smatra da su puno toga lepog naučili od profesora građanskog, koji im je na gotovo svakom času pričao da uvek koristite svako svoje pravo.
Međutim, sama “struka”, ako tako možemo definisati obrazovne radnike koji se bave ne samo ovom temom, nego imaju i mnogo širi uvid u aktuelni obrazovni sistem Srbije, predstavlja kompleksnije stavove po ovom pitanju. Profesor sociologije Univerziteta u Nišu, bazičnog stručnog smera građanskog obrazovanja, prof.dr Predrag Cvetičanin, takođe i naučni istraživač i dugogodišnji građanski aktivista kaže da ovo što živimo u proteklih godinu dana pokazuje kolika je važnost Građanskog vaspitanja ili, kako samo ime kaže, „učenja da se bude građanin, a ne podanik“.
To podrazumeva uvid da građanin, za razliku od podanika, ima ne samo obaveze, nego i određena prava, a posebno pravo da se pita u kakvom će društvu živeti. A da to, posebno u društvima kakvo je naše, ne dolazi automatski, nego da za njega konstantno morate da se borite – protiv vlasti koja ni Ustav, ni zakone, ni prava građana ne priznaje.
Profesor navodi da prema njegovom uvidu, to kako se građansko vaspitanje kod nas predaje, uglavnom „ne liči ni na šta“. Najčešće se dodeljuje nastavnicima koji nemaju dovoljan fond časova, bez obzira na to da li su za ovaj predmet stručni ili ne. I u najboljem slučaju uče osnovce i srednjoškolce da budu dobri ljudi. A to, naglašava, nije isto što i dobri građani.
Srećom, ili na nesreću, ove generacija studenata i srednjoškolaca su u praksi – borbi, gaženju, prebijanju i zlostavljanju – naučili šta je to biti građanin. I nadam se da tokom života to neće zaboraviti. Jer od toga najviše zavisi budućnost ove zemlje, kritički ukazuje profesor Cvetičanin.
A kakva su iskustva civilnog sektora u Srbiji, koji je paralelno sa formalnim, radio neformalne edukacije iz ove oblasti, ali i realizovao zvaničnu saradnju sa obrazovnim institucijama? Jedna od najstarijih organizacija civilnog društva na ovim prostorima, niška “Protecta”, godinama je realizovala programe građanskog učenja za mlade. Marija Živković, omladinska radnica ove organizacije detaljno analizira značaj ove oblasti.
Društveni kontekst u kojem se danas nalazimo obeležen je snažnim težnjama ka razvoju i promociji demokratskih vrednosti, ali istovremeno i brojnim izazovima u njihovoj primeni, kako na globalnom nivou, tako i u Evropi i kod nas. Svedoci smo situacije u kojoj se demokratske vrednosti, koje su promovisane kao temelj savremenih društava, neretko dovode u pitanje u samoj praksi. U takvom složenom okruženju, u kojem deluju različiti akteri i često se stvara utisak prividne demokratije, posebno je važno osnažiti mlade da razumeju šta demokratija zaista predstavlja i koje vrednosti podrazumeva.
U tom smislu, predmet građanskog vaspitanja u školama ima značajnu ulogu u razvoju svesti mladih o važnosti aktivne participacije u društvenim procesima, koji su danas važniji nego ikada. Ovaj predmet pruža prostor za otvoren dijalog sa mladima o temama od šireg društvenog značaja, čime se doprinosi njihovom celokupnom razvoju, ali i jačanju osećaja odgovornosti i pripadnosti zajednici. Ipak, ova omladinska radnica smatra da je važno istaći da je ovaj predmet neophodno kontinuirano unapređivati i prilagođavati savremenim društvenim okolnostima, kroz primenu aktuelnih alata i metoda.
Mlada edukatorka građanskog sektora deli sa nama i iskustva sa “terena”, odnosno stavove samih profesora o predmetu, značaju za učenike, ali i saradnji sa civilnim sektorom. Ona navodi da profesori sa kojima su imali priliku da sarađuju, ističu da učenici rado učestvuju u ovom predmetu, a nastavnici se trude da im pruže prostor za samostalno donošenje odluka koje se tiču školskog života. Istovremeno, različiti, a u određenoj meri i negativni stavovi profesora u obrazovnim ustanovama prema ovakvom pristupu, ukazuju na potrebu za sistemskim unapređenjem znanja i osnaživanjem aktera obrazovnog sistema.
Nažalost, u praksi se i dalje susrećemo sa situacijama u kojima pojedini mladi doživljavaju neprimerene reakcije zbog iznošenja sopstvenih stavova i mišljenja. To predstavlja važan signal o kojem je neophodno otvoreno govoriti. Ipak, važno je istaći da ovakvi primeri ne predstavljaju pravilo, već se odnose na pojedinačne slučajeve. Veliki broj škola aktivno sarađuje sa organizacijama civilnog društva, otvarajući prostor omladinskim radnicima da dodatno osnaže mlade unutar obrazovnog sistema. Ovakva praksa je od izuzetnog značaja i predstavlja pozitivan pomak ka jačanju demokratskih procesa i političke pismenosti mladih.
Na kraju, Marija Živković predstavlja i primere dobre prakse svoje organizacije u ovoj oblasti:
PROTECTA u svom radu intenzivno sarađuje sa osnovnim i srednjim školama u Nišu, kao i širom Srbije. Tokom našeg rada, na godišnjem nivou kroz edukativne aktivnosti u školama, osnažimo više od 200 mladih putem programa za osnaživanje vršnjačkih edukatora i radionica vršnjačke edukacije. Upravo kroz intenzivan rad sa mladima uvideli smo da je koncept vršnjačke edukacije po principu „mladi za mlade“ jedan od najboljih i najefikasnijih modela edukacije, koji daje vidljive rezultate u osnaživanju mladih na različite teme, naročito u oblasti demokratije i aktivnog učešća mladih. Zbog toga ovaj koncept preporučujemo kao izuzetno efikasan pristup u radu sa mladima.
Živković naglašava da upravo trostruki faktor koji čine doprinos škola kroz građansko obrazovanje, doprinos civilnog sektora kroz direktan rad sa mladima, kao i spremnost generacije Z da se aktivno uključi, stvara podsticajno okruženje u kojem se mladi, kroz studentsku borbu, zalažu za demokratske vrednosti i predstavljaju razlog zbog kojeg danas najponosniji na njih.
Građanske inicijative iz Beograda su svakako jedna od prvih organizacija civilnog društva na ovim prostorima, koja je od samog početka do današnjih dana, kontinuirano sprovodila programe demokratizacije i rada sa mladima. Nedavno su objavili prvi godišnjak Građanskog obrazovanja na ovim prostorima.
Godišnjak je nastao iz potrebe da se znanje, iskustvo i praksa građanskog vaspitanja objedine na jednom mestu – jasno, primenljivo i ohrabrujuće. Namenjen je pre svega nastavnicama i nastavnicima, ali i svima koji veruju da se građansko obrazovanje ne završava zvonom za kraj časa. Građansko vaspitanje se ne događa samo na časovima ovog predmeta. Ono je utkano u sve što radimo, govorimo i promovišemo.
U Godišnjaku ćete pronaći teorijski okvir koji pomaže da se razume šira slika, ali i konkretne alate za rad: primere radionica, nastavne materijale, pripreme za čas i aktivnosti koje izlaze van učionice i povezuju školu sa zajednicom. Poseban akcenat stavljen je na teme javnog zagovaranja, učešća mladih u zajednici, rada učeničkih parlamenata, kao i na saradnju sa organizacijama civilnog društva i neformalnim grupama.
Jedno od važnih pitanja koje publikacija otvara jeste – kakav je dobar čas? Odgovoredaju đaci i studenti, jer, kako Godišnjak poručuje: Ne možemo o njima bez njih!
Zanimljivo je i to što Godišnjak građansko vaspitanje posmatra kao živu praksu, a ne kao izolovan predmet. Škola se vidi kao deo zajednice, a zajednica kao prostor učenja. Zato su u publikaciju uvršteni primeri inicijativa „odozdo“ – gde su učenici, nastavnici i građani zajedno pokretali promene.
„Škola nije zatvorena institucija. ona se ne završava svojim dvorištem.”
(Publikaciju možete preuzeti klikom na link.)
U predstavljanju ove značajne, aktuelne publikacije iz ove oblasti, autori ističu:
Građansko vaspitanje se ne događa samo na časovima ovog predmeta. Naprotiv, ono je utkano u sve što radimo, govorimo, promovišemo ili (ne promovišemo), a što će se nužno pojaviti kao osnovna odlika kvaliteta našeg života. Zbog takve njene prirode, nastavu Građanskog vaspitanja ne možemo posmatrati izolovano i pojednostavljeno samo kroz 45 minuta aktivnog rada, već moramo voditi računa o tome kako kod đaka razvijamo sposobnost da autentično i svestrano promišljaju svet koji ih okružuje, odlučujući svaki put iznova da u njemu i učestvuju. Našim đacima smo dužni dati priliku da stvaraju i predstavljaju sebe tom istom svetu koji onda mora omogućiti inkluzivan prostor za razmenu i progres. U suprotnom će, nažalost, realnost biti rezultat tuđih odluka i ograničenja, umesto proizvod naših ideja, htenja i vrednosti.
Zato ćemo i ovaj tekst zaključiti poentom poznatog brazilskog pedagoga Paola Frejra (Paulo Freire), kojom počinje uvodni deo godišnjaka o građanskom obrazovanju za 2025. godinu Građanskih inicijativa:
“Obrazovanje ne menja svet. Obrazovanje menja ljude. Ljudi menjaju svet”.
autor: dr Vladimir Paunović
