Kragujevac je grad sa mnogo kafana, onih tradicionalnih na koje je ponosan, među kojima su i neke od najstarijih u Srbiji. Ali i grad sa mnoštvo modernih kafića, uređenih po najsavremenijim trendovima, koje posećuju neke nove generacije Kragujevčana. Ipak, ni o jednom se u poslednja dva meseca nije toliko govorilo kao o novootvorenom kafiću Daun, na Aerodromu. Razlog je što u njemu rade osobe sa Daunovim sindromom, za koje je ovaj kafić postao kao druga kuća.
Oni uvek sa osmehom dočekaju goste, posluže kafu, vodu, sokove, a zatim sa njima razgovaraju, smeju se, druže, igraju društvene igre, a ponekad i zapevaju i zaigraju. Njihove mame prave ukusne torte i kolače, pa gosti neretko dobiju i posluženje, a čitavo iskustvo je obavezno začinjeno i ogromnom dozom smeha, poezijom i crtanjem. Za ovakav kompletan ugođaj ne postoji cenovnik, već gosti sami ostavljaju novac u skladu sa svojim željama i mogućnosti, a donirana sredstva služe da se opremi kafić, kupe
potrepštine i održava ovaj prostor, koji osobama sa Daunovim sindromom služi kao neka vrsta dnevnog boravka.
Iako u njega dolaze i deca predškolskog i školskog uzrasta, najčešće u njemu borave odrasli od 26 do 55 godina, koji su koristili dnevni boravak u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „Vukašin Marković“. Međutim, sa napunjenih 26 godina oni gube to pravo i do skoro su bili prepušteni isključivo svojim porodicama da se brinu o njima.
Kako objasniti detetu koje je do juče imalo obaveze i svaki dan išlo u školu da sada uglavnom mora da sedi kod kuće. Teško je njima, a i roditeljima. To je za njih ogroman udarac jer su osobe sa Daunovim sindromom po prirodi vesele i druželjubive. Oni uvek vole da budu u gužvi, da imaju neku aktivnost, da znaju da su prihvaćeni, objašnjava Biljana Radovanović, predsednica udruženja Daun Kragujevac.
Ona ističe da u njihovom udruženju trenutno ima oko 30 korisnika, ali da ne dolaze svi svaki dan u kafić. Neko se razboli, nekog roditelji nisu u mogućnosti da dovedu ili jednostavno imaju neke druge obaveze, ali kafić radi punom parom i uvek ima dovoljno „konobara“.
Oni su to veoma ozbiljno shvatili i uredno dolaze svakog dana po dogovoru. Prvobitna inicijativa je bila da imaju i neku novčanu naknadu, ali smo u dogovoru sa roditeljima odlučili da u početku sav novac odvojimo za opremanje kafića. Kompanije koje rade u Kragujevcu su takođe pomogle, pa su nam donirali kuhinju, ugaonu garnituru, frižider, a grad Kragujevac nam je obezbedio prostor po povlašćenoj ceni, ističe Radovanović.
Takođe, Trag fondacija se uključila u ovu akciju, pa će sav novac koji bude prikupljen u kafiću do februara 2025. godine, oni duplirati i na taj način pomoći održavanju ovog prostora za osobe sa Daunovim sindromom. Posle toga, po rečima Radovanović, budući da oni ne razumeju najbolje koncept plaćanja, roditelji su se dogovorili da umesto plata, novac zarađen u kafiću bude upotrebljen za organizovanje zajedničkih putovanja i druženja jer je to nešto što najviše vole.
Početkom oktobra smo organizovali četvrti Sajam umetničkih veština i Kragujevac je posetilo preko 150 učesnika. U programu su bile likovna, muzička, glumačka i pesnička radionica i svi su bili oduševljeni. Za njih je lek to druženje, dobro raspoloženje, da se osete prihvaćeni i budu svoj na svome. Najviše se raduju putovanjima i već su stekli prijatelje među članovima drugih udruženja i zato ćemo, zahvaljujući kafiću, moći da ih češće vodimo na izlete i druženja, kaže sagovornica Res Publike.
Iako sedeći u kafiću deluje da se radi o veselim mladi ljudima koji mogu samostalno da funkcionišu, Radovanović objašnjava da to ipak nije slučaj, jer je svakom od njih potrebna određena vrsta pomoći.
Ne mogu bez pomoći roditelja ili prijatelja. Mi smo ih sve dobro upoznali, znamo kako ko i na šta reaguje. Ima korisnika koji imaju psihijatrijsku terapiju, neki imaju epilepsiju, razne vrste anksioznosti, a drugi ništa od toga. Naučili smo da ih brzo stišamo ili ohrabrimo kad se uplaše. Ali najvažnije je što se oni međusobno dobro poznaju i čuvaju jedni druge. Mnogo je bitna ta vršnjačka podrška, kada im drugovi kažu, ne valja to što se ljutiš ili što vičeš i oni mnogo brže poslučaju grupu, nego nas starije.
Tokom godina, ističe, promenila se i svest našeg naroda, pa su osobe sa Daunovim sindromom sada i prihvaćenije u drušvu. Nekada nije moglo da se zamisli da oni posećuju porodične proslave i kulturne događaje, ali sada je to postalo normalno. Ipak, ono što se nije promenilo još uvek su zakoni, pa su osobe sa Daunovim sindromom svrstane u treću kategoriju invalidnosti, što znači da im je oduzeta poslovna sposobnost i na taj način im je onemogućeno da rade.
Potrebno je u potpunosti promeniti porodični zakon. Njima se posle 18. godine oduzima poslovna sposobnost, što za sobom povlači i neka druga prava. Na primer, ako ih smeste u neku ustanovu, ne mogu protiv toga da se bune, a tamo im budu oduzete sve lične stvari. Najgore je što bi veliki broj osoba sa Daunovim sindromom mogao da obavlja određene poslove uz obuku ili pomoć. Postoje neka socijalna preduzeća u kojima oni rade, ali pošto ne mogu da budu prijavljeni, ne mogu da primaju platu, već samo određene vrste nagrade, kaže Radovanović.
To za sobom povlači i druge posledice pa, iako im zakonski nije zabranjeno da se venčaju i osnuju porodice, to je u praksi nemoguće, jer nemaju prihode od kojih bi mogli da je izdržavaju. Zbog toga bi trebalo razviti nacionalnu strategiju koja bi rešila ovakve probleme osoba sa invaliditetom, promeniti zakone i ovu kategoriju stanovništva uključiti u društvo. A ako neko ima nedoumice da li je to moguće, dovoljno je da samo jednom poseti kafić Daun Kragujevac i da se uveri koliko oni odgovorno pristupaju svojim obavezama i sa koliko radosti i entuzijazma ih obavljaju.
autorka Violeta Glišić
Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) i podršku Vlade Švajcarske putem Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost Res Publike i ne predstavlja nužno stavove USAID-a, Vlade SAD, SDC-a, ili Vlade Švajcarske.
