Izborni dan u 10 lokalnih samouprava u Srbiji, sem brojnih neregularnosti, obeležile su i konstantne tenzije, verbalni napadi, ali i fizički okršaji, u kojima su žrtve bili i novinari i snimatelji koji su tog dana izveštavali sa terena. U Aranđelovcu nisu zabeleženi slučajevi nasilja kakvo je viđeno u nekim drugim mestima, ali prema svedočenju medijskih radnika, to nikako ne znači da problema nije bilo. S obzirom na to da parlamentarni izbori tek slede, pitanje je može li poslednje iskustvo sa lokala pomoći novinarima i fotoreporterima da se pripreme za izazove koji predstoje.
Čuvena filmska replika „Ljubinka, sine, ide tata u rat!“ poslednjih dana marta dobila je novu, prilagođenu verziju „Ljubinka, sine, ide tata da izveštava o izborima!“. Jedino što za razliku od filma koji obiluje humorom, u realnosti ničeg duhovitog nema. Sumnjive grupe, automobili bez tablica, agresija, nasilje, krvave glave, isukane palice, čak i pištolj, u nedelju 29. marta dominirali su novinskim izveštajima iz mesta u kojima su održavani lokalni izbori. Uobičajeni podaci o izlaznosti na glasanje pali su u drugi plan pred vestima o fizičkim napadima i raznim drugim incidentima.
Nije tajna da su se novinari za tu nedelju i taj teren spremali bukvalno i doslovce kao za rat,
svedoči Zoran Mišić, dopisnik lista Danas iz Kragujevca, koji je 29. marta izveštavao iz Aranđelovca. Ovaj novinar sa višedecenijskim iskustvom kaže da ne pamti da su lokalni izbori u nekoj maloj opštini izazvali veću pažnju, i to ne samo medijsku.
Lokalni izbori održani u 10 mesta izgledali su i (ruko)vođeni kao da je u pitanju, ne čak ni građanski, već Treći svetski rat. Nikada, niko i nigde nije tako sprovodio i medijski pratio nešto što je, u normalnim zemljama i suvislim političkim sistemima – realno, bez uvrede, „beton liga” politike. U jednom trenutku, dok sam boravio u štabu studentske liste, građani Aranđelovca koji su dolazili da ih obiđu i podrže, uporedili su atmosferu bukvalno sa ratnim stanjem ili prirodnom katastrofom.
Iskusni fotoreporter Nebojša Radosavljević Raus, koji od ranih osamdesetih do danas svojim objektivom beleži brojne burne događaje u Srbiji, kaže da je polazeći za Aranđelovac, na lokalne izbore, očekivao sve i svašta jer je svestan da se danas vodi beskompromisna borba i za mesne zajednice, a kamoli za vlast u nekom gradu.
Nisam bio iznenađen ogromnom medijskom pažnjom i bio sam spreman i oprezan u toku svih dešavanja. Poučen ranijim iskustvima, dosta toga sam unapred isplanirao i sa kolegama realizovao. Jedino što nisam mogao da isplaniram jeste osećaj nesigurnosti zato što se novinari, fotoreporteri i snimatelji ne tretiraju kao službena lica, već kao mete.
Dvojica iskusnih medijskih profesionalaca navode da su zabrinuti za ličnu bezbednost i da to nije bio slučaj samo u Aranđelovcu, već i u mnogim drugim situacijama. Prema rečima fotoreportera Nebojše Radosavljevića, svaki značajniji protestni skup je potencijalna opasnost za izveštače. Sem targetiranja od strane političara, smeta mu, kaže, i to što novinari pristaju da targetiraju druge novinare ili se smišljeno ide na provokaciju novinarskih ekipa. Kao glavnu pretnju po bezbednost novinara i fotoreportera Zoran Mišić vidi „postupanje” policije koja je, kako navodi, potpuno u funkciji zaštite paravojnih formacija vlasti.
Posebno poražavajući utisak iz te „izborne atmosfere” je potpuno, ali bez ikakvog prikrivanja i zazora, stavljanje celokupnih policijskih snaga u samo jednu svrhu – zaštitu mnogobrojnih kapuljaša i batinaša, pseudobajkera i lažnih veterana. Utisak nije ništa slabiji, kada si na licu mesta, koliko se i sama policija plaši tih „faktora” i „korifeja” slobode i demokratije. Po meni, najporaznije tog dana je to što mi je lična impresija kako su izbori u Aranđelovcu prošli bez fizičkih žrtava i polomljenih lobanja. Bez šipiki i štangli, palica, noževa, potezanja sekira i pištolja. Pametnom i to dosta, rekao bi naš narod, navodi ovaj novinar.
Da u Aranđelovcu tokom izbornog dana nije bilo prijavljenog ugrožavanja bezbednosti novinara potvrđuje Stevan Ristić, direktor nedeljnika Vreme. On je na dan izbora bio u tom gradu ispred Stalne radne grupe za bezbednost novinara, čiji su članovi, kao vid podrške koleginicama i kolegama, boravili u mestima u kojima su održavani lokalni izbori Kaže da je u večernjim satima, tokom okupljanja građana na trgu, i sam svedočio dobacivanjima koja su novinarskim ekipama upućivale Vučićeve pristalice, kao i pokušajima ometanja izveštavanja, ali da je policija reagovala na njegove molbe, omogućavajući novinarskim ekipama da rade svoj posao.
Deluje da je u Srbiji teško organizovati izborni dan bez jakog prisustva policije, ali i bez angažovanja čudnih tipova jednoobraznog izgleda sa očitim zadatkom da zastraše građane. Tokom dana se pominjalo da su u Aranđelovcu i Marko Kričak, Dijana Hrkalović, Đorđe Prelić i još neke vedete koje se ubrajaju u lojaliste specijalne namene. Uprkos tome, i činjenici da je jedan deo ugostiteljskih lokala radio skraćeno, a manji deo nije uopšte radio, atmosfera u gradu je bila pozitivna – mobilni timovi, posmatrači građansko-studentske liste su bili na svakom koraku, delili iskustva sa reona koji su pokrivali, dok su SNS ekipe zurile u mobilne telefone, navodi Ristić svoje utiske o izbornom danu.
Iz ugla novinara koji je u Aranđelovcu bio sa zadatkom da izveštava o glasanju, ali i svim dugim dešavanjima, raditi u takvoj atmosferi bilo je izuzetno izazovno i teško. Nedovoljno vremena, ne samo za razmišljanje o ličnoj bezbednosti, već i za ono što bi trebalo da bude osnovni zadatak novinara.
Događaji, dešavanja, „dojave” i „informacije” (pri)stižu tolikom brzinom da je gotovo nemoguće apsobovati, a kamoli ispratiti. Barem onako, kako bi valjalo da se radi po profesionalnim novinarskim standardima i kodeksima. Pritisak da se ne pogreši je ne veliki, već strašan, gotovo da se može „napipati”… Ali, sa druge strane, onda jedino da ne izveštavate. U toj uzavrelosti svaki događaj se čini važan i niste u situaciji da razmislite i ocenite koliko stvarno. Onda je to opasnost da zaista propustite nešto bitno. Treba se u tome svemu snaći, makar pokušati, a sve to proveriti i ispitati – nemoguće je, priča novinar Zoran Mišić.
Iako nakon lokalnih izbora 29. marta, pred navalom novih aktuelnosti, nije ostalo puno vremena za bavljenje analizom i sumiranje utisaka, novinari, fotoreporteri i čitava medijska zajednica trebalo bi da sve što su nedavno iskusili skoriste kako bi se pripremili za izbore koji tek predstoje. Stevan Ristić iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara smatra da je iskustvo sa nedavnih izbora u 10 lokalnih samouprava dragoceno.
Ključno je da novinarske ekipe prođu treninge izveštavanja tokom protesta. Takođe, važno je da se sa komandujućim oficirom policije na terenu na vreme napravi kontakt i da se komunicira sa njim i sa ostalim kolegama na terenu. Kada dođe do eskalacije nasilja kao što je bilo u Boru, Kuli, Bajinoj Bašti, onda je sve to mnogo teže, ali svako ugrožavanje bezbednosti novinara je nužno prijaviti što je pre moguće, naglašava Ristić.
Za novinare i fotoreportere na terenu kolegijalnost, podrška i solidarnost su ključni, naročito u izazovnim situacijama. Kako kažu, uvek se trude da se ispomažu međusobno, jer su svesni da su sami sebi, nažalost, često jedina zaštita.
Sem iskustva i sreće, ništa ne može pomoći medijskim radnicima da se osećaju bezbednije u toku obavljanja svojih profesionalnih obaveza. Mi, kamermani i fotoreporteri imamo princip – kada krene da bude „gusto“, trudimo se da se krećemo u manjim grupama, nadajući se da je tako sigurnije. Ipak, novinari su iza nas, a mi na „prvoj liniji fronta“, kaže fotoreporter Nebojša Radosavljević.
Iskreno, kako će izgledati neki „ozbiljniji” republičko-parlamentarni ili predsednički izbori ne smam ni da zamislim. Verovatno je najbliži termin – apokalipsa. Koju smo (u Aranđelovcu) izbegli sada. Za sada, zaključuje novinar Zoran Mišić.
autorka Bojana Vlajović Savić
