Savremeno stvaralaštvo i kritičko mišljenje oduvek su bili neraskidivo vezani. Priroda savremene umetnosti podrazumeva iskazivanje jasnog i nedvosmislenog stava umetnika o mnogobrojnim društveno-političkim pitanjima sa kojima svakodnevno živi i okolnostima u kojima stvara. Međutim, angažovana umetnost u Srbiji danas, sudeći prema istraživanju inicijative ZUK, ima visoku cenu jer su radnici u kulturi sve češće meta progona.
Otvaranjem Hronike represije u kulturi stvoren je zajednički prostor u kome radnici u kulturi i umetnici mogu da podele svoja saznanja o režimskim kaznenim merama koje su lično doživeli ili za koje su saznali. Zajednica u kulturi i umetnosti (ZUK) je time pokušala da spreči zatvaranje radnika u kulturi i umetnika u okvire individualnih borbi sa sistemom, njihovu dalju izolaciju i atomizaciju. Beleženjem primera političke odmazde preuzimamo ulogu kolektivnih svedoka i nastojimo da takvi slučajevi ne potonu u zaborav i ne budu prećutani. Hronika bi ubuduće mogla prerasti u sistem ranog upozoravanja na zloupotrebe vlasti i opomenu da takvi prestupi neće ostati neregistrovani niti zaboravljeni.
Ovako glasi uvodni deo “Hronike represije u kulturi“, koju je nedavno dokumentovala Inicijativa ZUK (Zajednica u kulturi i umetnostikoj), a koju su ispred Univerziteta umetnosti u Beogradu potpisale Milena Dragićević Šešić, Tatjana Nikolić i Virdžinija Đeković.
Profesorka emerita FDU, nekadašnja rektorka Univerziteta umetnosti i jedna od najvećih međunarodno priznatih ekspertkinja za pitanja kulturne politike sa ovih prostora, Milena Dragićević Šešić, u razgovoru za Res Publiku kaže da joj se čini da društveno angažovana kultura nikad nije bila snažnija ni potrebnija no danas. Prema njenim rečima, ona je neophodna, jer je evidentna represija koja se vrši u medijskoj sferi, u domenu političkog organizovanja i delovanja, pa čak i u domenima obrazovanja, kulture, zdravstva, ekologije- dakle u svim sferama od javnog interesa.
Ućutkane su i uzurpirane institucije, i to one najvažnije, od sudstva, tužilaštva, narodne skupštine, institucije predsednika Republike, sistema Železnica Srbije (koji ukida saobraćaj kad i kako hoće), pa do javnih medijskih servisa, te kulturnih i obrazovnih ustanova. Univerzitet se tome opire, ali vidimo da su pod kontrolom i neki rektori i Senati (Novi Sad, Novi Pazar), fakultetska veća (poput onog na Medicinskom fakultetu u Beogradu), pa nadalje. Stotine vd direktora u osnovnim i srednjim školama tu su da „disciplinuju“ i ućutkuju, a ne da razvijaju obrazovanje, navodi profesorka Milena Dragićević Šešić.
Ona ističe da je kao nigde u svetu, uzurpiran i fizički javni prostor i pojašnjava da je grafite i stensile koji nas okružuju ispisala vlast, pa su kritičkoj misli koju danas predstavljaju studenti, zborovi građana i plenumi ustanova kulture – ostali samo transparenti koji se nose sa sobom, razvijaju i tako prenose poruke, kao i virtuelne društvene mreže (ali je njihov uticaj često onemogućavan botovskim delovanjem). Ukinuti su i neodržani festivali (poput Bitefa i FEST-a), ili svedeni, zbog bojkota kulturne scene, na svoju senku ( na primer Zaječarska gitarijada), ili održani pod prisilom poput Sajma knjiga u vreme kada je trebalo obeležavati godišnjicu pada nadstrešnice u Novom Sadu (zbog čega je najveći broj izdavača bojkotovao Sajam ili u celosti ili samo tog dana), podseća Dragićević Šešić.
Stoga, istinski kritičke predstave, čak i kad se ne odnose na trenutnu vlast, neće dobiti adekvatan javni prostor. Ako im je ranije obećan, dolazi do „deprogramiranja“, novi vd direktori ukidaju iz plana sve što je trebalo da rade umetnici koji misle svojom glavom (poslednji primer – BITEF teatar), pa čak i privatne ustanove kulture se ne usuđuju da programiraju ni za novac ono što su radili „nepoželjni“ autori i kada je reč o dokumentarnim filmovima posvećenim Prvom svetskom ratu. Primera radi, Sava centar ne želi da izda salu Bošku Savkoviću ni za 18.000 eura za veče prikazivanja, što je traženo sa mišlju da će biti odbijeno, a kad je cena prihvaćena, onda više nije bilo termina, kaže profesorka Milena Dragićević Šešić.
Angažovana umetnica koja je često na meti vlasti je Milena Minja Bogavac, rediteljka, dramaturškinja i aktivistkinja, inicijatorka Reflektor teatra. Ona je smenjena sa mesta direktorke šabačkog teatra, a neretko je i cenzurisana zbog svog rada i javnih stavova, pa su zabranjivana gostovanja njenih predstava. Ona za Res Publiku kaže da je svaka umetnost društveno angažovana, ali je pitanje samo u kom pravcu, odnosno koje ideje promoviše i koje teme bira da istražuje.
U slučaju Reflektor teatra, teme su uvek ozbiljne, relevantne i važne – ponekad čak i pomalo opasne: to su teške teme sa kojima društvo odbija da se suoči. Ipak, najvažniji deo našeg rada počiva na jednoj jednostavnoj ideji: i kada se bavimo najtežim pitanjima, stvaramo predstave koje su komunikativne i optimistične. Naši komadi zasnivaju se na svojevrsnoj popularizaciji društvenih nauka i gotovo uvek polaze od istog idejnog ishodišta – nade. Vere da društvo može biti bolje ako mi budemo bolji: hrabriji, odgovorniji, vredniji i odlučniji, ističe Minja Bogavac.
Optimizam Reflektor teatra nije emocija. Kako ona kaže, to je praksa, disciplina, nešto što se svakodnevno vežba i uporno gradi, čak i onda kada je teško i kada se čini da objektivna stvarnost ne ostavlja mnogo prostora za nadu.
Verujemo da je nada mišić. A mišić mora da se vežba da ne bi atrofirao. Zato svakog dana, u svakom novom radu, donosimo istu odluku: da se nadamo i da verujemo da ipak sve zavisi od nas. Verujemo da je to i jedna od najvažnijih poruka koju mladi ljudi danas treba da čuju.
Vreme u kome živimo, kako u kulturnoj sferi, tako i u drugim oblastima od javnog značaja, poput medija, kao retki prostor slobode rada pretpostavlja nezavisnu scenu, pre svega, civilnog sektora. Prema rečima profesorke Milene Dragićević Šešić, u okruženju u kome su „nemirne“ kulturne ustanove zatvorene „zbog renoviranja“ (Narodno pozorište, itd.), ili odlukom vd direktora jer želi da se osveti glumcima za koje je neigranje – umetnička smrt (Šabačko pozorište), u kome se sa repertoara odstranjuje sve što možda može da ima kritički ton ili čiji izvođači mogu sa scene, nakon izvođenja, poslati simbolom ili gestom poruku javnosti, nezavisni kulturni sistem i nezavisna kulturna scena dobijaju na značaju, kao i one retke platforme i podkasti koji mogu da otvore javnosti i saznajne i estetske horizonte koje im javni sistem više ne nudi.
Ipak, nema snage koja je nekad snažno povezivala decentralizovane medije i umetnike – nekadašnji Radio B92 privatizacijom je postao još jedan megafon vlasti, te mreža ANEM nastavlja da postoji bez svog stožera, a Kulturni centar REX više nama ni prostor, ni sredstva za umetničku produkciju. NKSS i Magacin i CZKD u Beogradu su simbolički važna mesta kojima se pridružuje i KC Grad i Muzej devedesetih. Ali, svi oni umetnici čija priroda posla zahteva veća, a pre svega javna ulaganja (kao preduslov za dobijanje evropskog novca) poput filmskih ili pozorišnih umetnika, osećaju da nikada nije bilo teže za stvaralaštvo. Cenzura postoji, ne samo kroz “crne liste” i direktnu cenzuru, već i kroz izostanak konkursa za finansiranje, na kome i kad ih ima, kritički umetnik ili intelektualac nema šanse, što pokazuje izbor našeg predstavnika na Venecijanskom bijenalu i mnogi drugi primeri, navodi Dragićević Šešić.
Veliki deo publike koja prati predstave Reflektor teatra čine mladi, a u toj grupi posebno se izdvajaju studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta i Fakulteta političkih nauka, kaže Minja Bogavac i ističe da to potvrđuje da je njihov rad duboko ukorenjen u društvenim naukama, humanistici, društvenoj teoriji i politici. Ona se nada da je ulaganjem u društveno-političko obrazovanje mladih, na duže staze, moguće popravljati javnost.
Mi smo političko pozorište. Omladinsko političko pozorište. Umetnička škola političke kulture, zasnovana na konceptu građanske odgovornosti. Posebno smo ponosni na komentar jedne koleginice koja Reflektor teatar ne doživljava kao pozorište, već kao „progresivnu političku platformu“. Ova ideja, temelji se na činjenici da najveći broj naših predstava, ne rade profesionalni glumci i glumice, već mladi ljudi različitog obrazovanja i različitih interesovanja. Verujemo da oni mladi ljudi, koji se u odrastanju bave pozorištem, rastu u ljude koji će svoje karijere imati u nekoj sferi javnosti, kaže Minja Bogavac.
Naglašava da su ponosni na sve zabrane, pritiske, ignorisanje pozorišnog establišmenta i različite oblike cenzure sa kojima se reflektor teatar od početka suočava. Uverena je da činjenica da ti otpori postoje govori da rade nešto što je važno.
U našem pozorištu: lično je političko; etika je estetika; proces je jednako važan kao i predstava; a umetnost je oblik aktivizma. Naš umetnički aktivizam uvek je na strani građanske odgovornosti i participacije u političkim procesima. Uvek protiv nasilja i svih oblika represije. Uvek na strani slobode. A Sloboda je Odgovornost!
Simbolički uticaj kulturnog otpora je jak samo tamo gde je kulturna scena jaka i gde umetnici svojim glasom i svojim stavom ohrabruju jedni druge, zaključuje profesorka Dragićević Šešić. Ona je i vidljivija u Beogradu nego drugde, kaže i pojašnjava da kad vam u Šapcu, iako ste u redovnom radnom odnosu, zabrane da igrate, da stvarate, onda možete da napravite projekat “Ovo nije predstava”, potresan i jasan dokument, a istovremeno vrhunsko umetničko delo dokumentarnog pozorišta, koje će uključiti ne samo glumački već i tehničko-operativni deo ansambla, ali koji će svoje izvođenje moći da ostvari samo na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, a ne u Šapcu, pred publikom kojoj je namenjen.
Stoga smatram da su sada ključni napori decentralizacije kritičke umetnosti i kulture otpora, ono na čemu ZUK radi, te da je ključni novi zadatak ZUK-a, nakon “Hronike represije u kulturi”, dokumentovanje “Hronike otpora”. Time će se podržati oni umetnici i stvaraoci koji u malim sredinama, konformizmu uprkos, sami i bez podrške istrajavaju, kako u realizaciji svojih estetskih, tako i etičkih načela, završava profesorka Milena Dragićević Šešić.
Kragujevac, takođe, ima dobar primer angažovane umetničke akcije mladih autora. U okviru kragujevačkog programa evropske manifestacije “Noć muzeja” 18. maja 2013, vizuelne umetnice grupe “ZiD”, nekadašnje studentkinje FILUM-a – Jana Danilović (danas jedna od regionalno poznatijih street-art umetnica), Danijela Rupić i Tijana Gogić, u dogovoru sa lokalnim organizatorima iz NVO “MillenniuM”, izvele su street-art akciju “Gerila mural”, najavljujući u zvaničnom programu da će mural biti oslikan u toku muzejske noći negde u gradu, ali bez navođenja zvanične lokacije.
One su zatim oslikale mural za sat vremena na polusrušenoj kući, u kojoj je živeo Đura Jakšić u Kragujevcu, i oko koje se vodila dugogodišnja polemika u lokalnoj javnosti, a koja se svodila na propadanje objekta i nebrigu lokalne vlasti. Potom su pozvale medije da to zabeleže. Na muralu je pored Jakšićevog portreta stajao natpis “Nije bitno šta će biti. Bitno je kako je do toga došlo”. Umetnice su nedeljama nakon toga gostovale u lokalnim medijima i objašnjavale svrhu akcije, a mural je više godina stajao na urušenoj kući i opominjao javnost na propadanje nasleđa.
Pitanje za kraj se samo nameće – da li bi danas slična umetnička akcije mogla da se izvede i pre svega prihvati kao umetnička kritika mladih na problem u zajednici?
autor dr Vladimir Paunović
