Priče o prašnjavim putevima preko njiva, ruiniranim školama i ambulantama koje lekar posećuje jednom nedeljno, aktivisti pokreta „Student u svakom selu“ slušaju svakodnevno na kućnim pragovima širom Srbije. U zaboravljenim i izolovanim mestima televizijski ekran odavno je postao gotovo jedini izvor informacija, a strah od gubitka posla glavni razlog ćutanja.
Godinama unazad, još i pre pojave studentskih blokada i protesta, građanske akcije uglavnom su bile rezervisane za velike sredine, dok su one manje redovno ostajale po strani. Pojavom masovnijih protesta, deo studenata odlučio se da kroz akciju „Student u svakom selu” (SUSS) prenese političku svest van velikih gradova. Student Mihajlo, koji je od blokade svoje srednje škole u Smederevu stigao do Mionice i Negotina, pojavu ove akcije pojašnjava time da veliki deo glasačkog tela živi u manjim mestima, gde su često uskraćeni za informacije o protestima. Navodi da iskustva sa terena zavise od mesta do mesta.
Situacija varira jer u našoj državi je stanje takvo da uglavnom stariji ljudi žive u selima. Kada dođemo, oni koji su protiv nas neće to da nam kažu, već obično navode da su neutralni ili da ne prate šta se događa. Dešavalo nam se da neko nosi SNS kapu, a priča nam da je neutralan. Dogodi se da nam neko tokom 16 minuta ćutnje nesto kaže. Dešavalo se i da nas opsuju, ali ljudi uglavnom ne žele incident, pogotovo u manjim mestima, objašnjava Mihajlo.
On kaže da građani sa studentima najčešće razgovaraju o lokalnim problemima sa kojima se suočavaju svakog dana, ali i da oni koji ih najviše podržavaju problem vide u celokupnom stanju u državi.
Kada je reč o problemima, generalno, ljudi vole da pričaju o lokalu, a neki samo kažu da je problem cela država. Navode, na primer, da je lekar u njihovom selu samo jednom nedeljno, a da bi došli do grada u ambulantu, njima treba sat vremena vožnje, jer su putevi katastrofalni. Žale se i na stanje u školama i kažu da učionice izgledaju kao da su posle bombardovanja 41. ostale netaknute, priča ovaj student.
Ipak, unutar izolovanih sredina i brojnih problema, poput loše infrastrukture i stanja javnih ustanova, studenti neretko nailaze i na solidarnost koju prema njima iskazuje lokalno stanovništvo.
Ima dosta ljudi koji žele da pomognu, nude nam smeštaj, donose nam da jedemo. Sa druge strane, ima i onih koji ne žele javno da iskažu mišljenje, pa čak ni da ih neko vidi kako razgovaraju sa nama na ulici. To su uglavnom ucenjeni ljudi koji se plaše za svoje pozicije i poslove, zaključuje Mihajlo.
Najveći izazov za aktiviste na terenu nije drugačiji stav građana, već potpuna neinformisanost dela stanovništva. Tokom akcije u Negotinu, dok su obilazili građane od vrata do vrata, u vreme kada je aktuelna tema bila policijska brutalnost i takozvani ,,Ćacilend“, studenti su shvatili da postoje ljudi koji žive u potpunim medijskom mraku.
Bio sam iznenađen promenom mišljenja u Negotinu. Mi njima pokazujemo slike i snimke policijske brutalnosti iz ćacilenda, a oni ne znaju šta se dešava. Bilo mi je žao što nisam mogao da dovedem kolegu koji je bio priveden par dana ranije i pušten ubrzo nakon toga. Veliki je problem taj manjak informacija. Ljudi znaju nešto i donose neke zaključke, iako se recimo to nije desilo ili nije istinito. Onda to pravi problem nama terencima jer ljudi ne znaju pravu priču, napominje Mihajlo.
Dok ih vladajuća partija opisuje kao negativce, studentkinja Nevena, takođe aktivistkinja ovog pokreta, ističe da narativ prorežimskih medija studenti plaćaju sopstvenom bezbednošću. Ona, takođe, objašnjava da je cilj ove akcije upravo oslobađanje od cenzure kroz direktan razgovor sa građanima.
Akcija ,,Student u svakom selu“ podrazumeva mnogo organizacije. Svako od ljudi koji učestvuju u akcijama, na neki način, zaista se žrtvuje i svake nedelje oni izdvajaju dosta vremena i energije. Ponekad rizikujemo i našu bezbednost, a imali smo i dosta neprijatnosti tokom akcija, kaže Nevena.
Te neprijatnosti su, kako napominje, direktna posledica slike koju o njima kreiraju pro-vladini mediji. Ipak, ova studentkinja ističe da ponekad agresija nestane istog momenta kada se ostvari kontakt sa ljudima.
Imam osećaj da se zapravo nešto pokreće i menja u njihovoj percepciji stanja u Srbiji. Mi obično pričamo sa ljudima koji zaista žive u medijskom mraku i pravi ogromnu razliku u njihovom mišljenju kada vide da su studenti, zapravo, samo obični ljudi kao i oni, i da nismo nasilni, ističe ona.
Kako Nevena navodi, kada se strah i nepoverenje probiju, razgovori sa meštanima postaju razgovori o lokalnoj svakodnevici. Ljudi najčešće govore o svojim problemima i uslovima u kojima žive, o teškom životu u njihovom selu i skoro uvek kažu da im je potrebna pomoć. Na kraju, obično konstatuju da bi podržali svakog ko može da im ponudi bolji život.
autorka: Lena Ćirić
