Svaki treći dan u Kragujevcu jedna žena premine od raka dojke. Ova negativna statistika traje već godinama, a najgore je bilo 2019. kada je čak 130 Kragujevčanki izgubilo život za godinu dana. Radi ilustracije, to su skoro tri puna autobusa žena.
Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” ukazuju da ni statistika na državnom nivou nije ništa bolja, pošto godišnje u Srbiji oboli oko 4 500 žena, dok bitku sa bolešću izgubi skoro 1 800. Rak dojke je po svim podacima najčešći oblik tumora od koga oboljevaju žene, i nažalost, najviše i umiru.
Iako se svake godine govori o značaju prevencije, redovnim ultrazvučnim i mamografskim pregledima, kao i o visokom stepenu izlečenja kada se karcinom rano otkrije, žene se lekarima uglavnom javljaju tek u poodmaklim stadijumima bolesti. Tada ona ne utiče samo na njihovo fizičko, već i na psihičko zdravlje, jer se osim sa bolešću, suočavaju i sa njenim nus pojavama: zračnom terapijom, velikim brojem lekova, opadanjem kose, promenom standarnih životnih navika.
Upravo u tom trenutku ženama je najpotrebnija podrška, a osim one u krugu porodice, Kragujevčanke mogu da je pronađu i u Udruženju za edukaciji i podršku ženama u borbi protiv raka dojke “Volja”. Udruženje su osnovale bivše pacijentkinje, koje su prošle sve faze lečenja- od operacije, hemoterapije, pa sve do zračenja i izlečenja.
Osnovale smo udruženje 2019. godine sa primarnim ciljem da ženama koje tek kreću u proces lečenja prenesemo naše iskustvo. U tom trenutku njima je najbitnije da im neko kaže možeš ti to, izlečivo je, vidi nas, mi smo sve to prošle i preživele smo. Nije isto kada ona razgovara u nekoj ordinaciji sa lekarima i kada može potpuno da se opusti i pita sve što je zanima, objašnjava Suzana Đorđević, jedna od osnivačica Udruženja Volja.
Na početku, kaže, nisu ni imali prostorije, pa su se sa ženama sastajali u kafićima, a onda su shvatile da je to i dobro, jer uz kafu i razgovor o drugim stvarima, žene same počinju da se otvaraju i da postavljaju pitanja.
Javljaju nam se preko društvenih mreža, telefonom, ali najviše na preporuku. Ponekad nas zovu i stare korisnice, samo da kažu da su dobro. Nekad i mi pozovemo njih, ali ne želimo ni da ih opterećujemo, jer žene ne žele stalno da budu podsećane na bolest. Ja sam se na primer trudila da o tome ne pričam tamo gde ne treba da pričam. Život ide dalje i to je bila samo jedna prepreka koju je trebalo da preskočim. Najviše su mi značile na početku reči doktorke “Ti dođeš ovde primiš terapiju, vratiš se kući, odmoriš dva dana i nastavljaš sa svojim životnim obavezama“, kaže sagovornica Res Publike.
Potvrđuje i da je to moguće, jer neke žene imaju mučnine dva, tri dana nakon terapije, ali posle toga je najbolje da se vrate uobičajenom životu. Kao jedan od najtežih trenutaka procesa lečenja, Đorđević ističe momenat kada počinje da opada kosa. Iako su sve žene svesne da će se to dogoditi, kada im u rukama ostane prvi pramen kose, to zaista može da ih slomi. Zato je važno da tada mogu da porazgovaraju sa nekim ko je kroz to prošao, da shvate da će kosa ponovo da poraste i da je to samo nekoliko meseci.
Iako se pokazalo da su žene više zainteresovane da razgovaraju sa njima, udruženje Volja na raspolaganju ima i psihologe koji su uvek spremni da pomognu, a ostvaruje veoma dobru saradnju i sa doktorkama Jasminom Nedović i Sanjom Milojević, sa kojima organizuje tribine o značaju prevencije i inovatnim lekovima.
Pre svega, moramo da edukujemo žene da svakog meseca izvrše ručni pregled dojki. To mogu same da urade, ništa ne košta i bezbolno je. Prvo moraju da stvore tu naviku, a onda da posećuju svoje izabrane lekare i odlaze na ultrazvučne i mamografske preglede. Pre dve godine smo u saradnji sa lokalnom samoupravom organizovali preventivne preglede za žene mlađe od 45 godina koje nikada nisu bile na pregledu i ogroman broj žena si prijavio. Kada sam ih pitala zašto se ranije nisu pregledale, najveći broj njih je odgovori da nisu mogle da zakažu pregled u državnim ustanovama, kaže Đorđević.
Od tada je i država organizovala akcije pregleda na pokretnom mamografu, kaže naša sagovornica i navodi da je i tu bilo problema. Umesto da nalaze čitaju lekari u gradovima u kojima je akcija organizovana, oni su slati u Beograd, pa se na rezultat čekalo i više od tri meseca, što za neke slučajeve može da bude i previše vremena.
Osim edukacije i podrške ženama, udruženje Volja se zalaže i za uvođenje inovatnih lekova, ne samo u procesu lečenja raka dojke, već i za sve ostale bolesti, jer kako kaže Đorđević, naša zemlja debelo kasni za ostalim državama Evrope, u toj oblasti.
Država je pre dve godine uvela na listu lekove za metastatički karcinom raka dojke. Reč je o pacijentkinjama kod kojih je tumor metastazirao, pa lek ne može da ih izleči, ali može da spreči njegovo širenje i tako im produži život i omogući da ga kvalitetno žive. Međutim, i tu je bilo problema, jer pacijentkinjama koje su ga same kupovale, pre nego što je uveden na listu, nije dozvoljeno da ga dobiju o trošku države, već su ga dobijale samo one koje su tog momenta počele da ga koriste. Kasnije je to ispravljeno, ali taj lek košta između 400 i 500 hiljada dinara na mesečnom nivou. Ko u Srbiji ima toliki novac, pita se sagovornica Res Publike.
Ona dodaje da žene u razgovorima sa njima kao najveće probleme upravo i navode nepristupačnost državnim zdravstvenim ustanovama, pa se leče samo one koje imaju novca za privatne usluge. Kaže da joj najteže pada kaže žene zovu udruženje sa molbom da im zakažu preglede, a one to jednostavno ne mogu da urade, jer u zdravstvenim ustanovama nema dovoljno termina.
Ono što mogu jeste da im probude nadu, da im prenesu svoja iskustva i podstaknu volju za životom. Upravo je tako udruženje i dobilo ime, jer su smatrale da je za pacijentkinje najvažnije da imaju volju da se izleče.
Polovina izlečenja zavisi od volje i onoga kako se prema bolesti postaviš. Ukoliko neko želi da se bori, sve će brže i lakše da prevaziđe, a ukoliko se prepusti, proces izlečenja je znatno teži.
Zato Đorđević poziva sve žene koje se bore protiv karcinoma dojke da im se jave u bilo koje doba dana i da im ispričaju svoje probleme. Za najaktivnije članice udruženja Andreu, Anku, Vesnu, Jelenu i Suzanu nema godišnjih odmora i u svakom trenutku neka od njih je dostupna za razgovor.
autorka Violeta Glišić
Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) i podršku Vlade Švajcarske putem Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost Res Publike i ne predstavlja nužno stavove USAID-a, Vlade SAD, SDC-a, ili Vlade Švajcarske.
